0
“Историја читања” (оломак)

“У тој гостинској соби, испод Пиранезијеве гравире овалних римских рушевина, читао сам Киплинга, Стивенсона, Хенрија Џејмса, Енрикеа Банкса, Хајнеа (али ове последње је знао напамет, тако да тек што сам започињао читање, његов неодлучни глас је настављао казивање; неодлучности је било само у каденцама, не у самим речима, које је памтио без грешке). Многе од тих аутора раније нисам читао, тако да је овај ритуал у мени увек будио радозналост. Откривао сам текст читајући га наглас, док је Борхес користио уши онако како су други читачи користили очи, осматрајући страницу у потрази за речима, за реченицом, за одељком који би поткрепио сећање.
Док сам читао, он би ме прекидао, коментаришући текст како би (по мом мишљењу) правио белешке у својој глави. Зауставивши ме након једног стиха из Стивенсонових „Нових арапских ноћи“, који је сматрао смешним („одевен и дотеран тако да изгледа као особа у спрези са Штампом у оскудним околностима“ – „Како неко може бити тако одевен? Шта мислиш да је Стивенсон имао на уму? Да буде немогуће тачан? А?), настављао је да анализира стилска средства којима аутор одређује некога или нешто помоћу слике или категорије која, иако изгледа да је тачна, присиљава читаоца да пронађе властито одређење. Он и његов пријатељ Адолфо Бијој Касарес поигравали су се том замишљу у краткој причи од једанаест речи: „И један се странац пењао степеницама у тами:  тик-ток, тик-ток, тик-ток“. Слушајући моје читање Киплингове приче „Иза ограде“, Борхес ме је прекинуо након призора у којем једна хиндуска удовица шаље поруку свом љубавнику, сачињену од различитих предмета сабраних у свежањ. Приметио је да је то песнички долично и наглас се запитао да ли је Киплинг измислио тај конкретан, а ипак симболички језик. Потом га је, као да је трагао по духовној библиотеци, упоредио са „филозофским језиком“ Џона Вилкинса у којем је свака реч дефиниција саме себе. На пример, Борхес је напоменуо да нам реч „лосос“ не говори ништа о објекту који представља; „зана“, одговарајућа реч у Вилкинсовом језику, заснована на претходно утврђеним категоријама, значи „речна риба црвенкастог меса прекривена крљуштима“ : з за рибу, за за речну рибу, зан за речну рибу прекривену крљуштима и зана за речну рибу црвенкастог меса прекривену крљуштима. Читање Борхесу увек је имало за последицу претраживање властитих књига на полицама; те вечери, Киплинг и Вилкинс стајали су један крај другог на истој замишљеној полици. Другом приликом (не могу да се сетим шта сам био замољен да прочитам), почео је да саставља импровизовану антологију лоших стихова познатих аутора, која је садржала и Китсов стих: „Сова се, и поред свег свог перја, прехладила“, Шекспиров „О моја пророчанска душо! Мој стриче!“ (Борхес је сматрао да је „стриц“ непесничка, неприкладна реч за Хамлета – он би више волео: „Брате мога оца!“ или „Рођаче моје мајке!“), Вебстеров: „Ми смо само тениске лоптице звезда“ из „Војвоткиње од Малфија“ и Милтонове последње стихове из „Поново задобијеног Раја“-„он се неопажено / дому у кућу мајке своје вратио тајно“- што је Христа претворило (по Борхесовом мишљењу) у енглеског џентлмена у полуцилиндру, који долази код своје маме на чај. Понекад је читање користио за сопствено писање. Његово откриће тигровог духа у Киплинговим „Топовима на прамцу и крми“, коју смо читали мало пре Божића, навела га је на писање једне од последњих прича, „Плави тигрови“; прича Ђованија Папинија „Две слике у једном базену“, надахнула је његов „24. август 1982“ , датум који је тада још увек био у будућности; његова раздражљивост према Лавкрафту (чије приче сам много пута започињао и престајао да му читам) натерала га је да створи „исправљену“ верзију Лавкрафтове приче и објави је у „Извештају др Бродија“. Често је од мене тражио да напишем нешто на празним страницама на крају књиге коју смо читали – упућивање на неко поглавље или мисао. Не знам како је то користио, али навика да се о књизи говори иза њених леђа, постала је и моја. Има једна прича Ивлина Воа у којој неког човека, спасеног усред амазонске џунгле, његови спасиоци присиљавају да до краја живота чита Дикенса наглас. Док сам читао Борхесу, никад нисам имао осећање обавезе; уместо тога, искусио сам неку врсту срећног заточеништва. Нисам толико био очаран текстовима које сам захваљујући њему откривао (од којих су ми многи касније постали омиљени) колико његовим коментарима, који у били опширни, али не и глупо ерудитски, занимљиви, понекад окрутни, скоро увек неопходни. Осећао сам се као једини власник пажљиво протумаченог издања, које је састављено само за мене. Наравно, није било тако; ја сам (попут многих других) био само његова бележница, аиде-мемоире који је био потребан слепом човеку како би сабрао своје мисли. Био сам више него спреман да будем искоришћен на такав начин. Пре него што сам упознао Борхеса књиге сам или читао у себи, или је неко мени читао наглас књиге по мом избору. Читање наглас слепом остарелом човеку било је занимљиво искуство јер, иако сам осећао да, с извесним напором, контролишем тон и ритам читања, ипак је Борхес, слушалац, господарио текстом. Ја сам био возач, али крајолик, простор који се смењивао пред очима, припадао је воженом, за којег није било никакве друге одговорности осим разумевања крајолика с друге стране прозора. Борхес је бирао књигу, Борхес ме је заустављао или тражио да наставим, Борхес ме је прекидао да би дао коментар, Борхес је допуштао речима да допру до њега. Ја сам био невидљив. Убрзо сам научио да је читање кумулативно и да тече геометријском прогресијом: свако ново читање ослања се на све оно што је читалац раније прочитао. Почео сам да износим претпоставке о причама које је Борхес бирао за мене – да је Киплингова проза укочена, Стивенсонова детињаста, Џојсова неразумљива – али су предрасуде веома брзо уступале пред искуством, а откриће једне приче наводило ме је да се радујем наредној, која је опет бивала обогаћена сећањем како на Борхесове тако и на моје властите реакције. Напредовање мог читања никад није пратило конвенционални временски низ. На пример, читање наглас Борхесу текстова које сам раније читао преобликовало је ранија усамљеничка читања, проширивало и прожимало памћење, омогућавало ми да опазим оно што нисам приметио у то време, али чега сам се, како ми се чинило, присећао, подстакнут његовим реакцијама. „Постоје они који се, док читају књигу, присећају, пореде, призивају осећања везана за ранија, претходна читања“, запазио је аргентински писац Езекиљ Мартинез Естрада. „То је један од најосетљивијих облика прељубе“. Борхес није веровао у систематске библиографије и охрабривао је такво прељубничко читање.

Алберто Мангуел
Следећи пост
Новији пост
Претходни пост
Ово је најстарији пост.

Постави коментар Blogger

 
Top