0
1. Љубав малим словима, Франсеск Мираљес

Ево нежног, пикарског и ведрог романа о љубави и пријатељству, који проговара и о малим тајнама среће, али и о тајнама свакодневице која се јунаку овог дела тако често чини неодгонетљивом. Он за себе каже да је " један од оних који ствар хоће да поправе кад је прекасно". "Љубав малим словима" почиње првим даном Нове године, коју главни јунак чека - сам. Он је Самуел де Хуан, четрдесетогодишњи професор немачке књижевности, усамљеник који пати од сталног страха од смрти, и са тим и безбројним другим страховима улази и у годину која се управо отвара пред њим. Но, један улични мачор, Мишима, чини да Хуанов херметични свет почиње да се мења и отвара ка ономе чега се Хуан највише и прибојавао - љубави. "Љубав малим словима", најкраће речено, представља нежну лекцију из љубави и човечности, предмета из којих човечанство тако често и упорно пада на испиту.



2. Француски роман, Фредерик Бегбеде



Ово је прича о Еми Бовари из седамдесетих која је после развода поновила оно исто прећуткивање претходне генерације о несрећама током два рата. Ово је прича о човеку који је постао хедониста да би се осветио за то што је био остављен, о циничном оцу који је постао такав јер му је срце било сломљено. Ово је прича о старијем брату који је учинио све само да не личи на своје родитеље, и о млађем који је учинио све само да не личи на свог старијег брата. Ово је прича о меланхоличном дечаку који је одрастао у земљи која се убила, кога су васпитали родитељи депримирани својим неуспешним браком. Ово је прича о земљи која је успела да изгуби два рата правећи се као да их је добила, а затим успела да изгуби своје колонијално царство правећи се да то није уопште важно за њен углед и величину. Ово је прича о новом људском роду или о томе како су католички монархисти постали глобализовани капиталисти. Такав је живот који сам живео: француски роман.

„Ноћобдија је написао своју најбољу књигу.“
Lire


„Немогуће је мрзети ову књигу. Бегбеде је превише интелигентан да узбегне све замке које би књижевна критика могла да му постави. Успева чак и да нас дирне.“
Livres hebdo

„Француски роман је његов најдирљивији роман.“
Le Magazine Littéraire




3. Књижевна географија, Анастасис Вистонитис

Текстови из ове књиге објављивани су у у Вими, једном од најтиражнијих недељних листова у Грчкој, у периоду од фебруара 2004. до фебруара 2005, у рубрици „Књиге", Више од годину дана сваке недеље сам поново проживљавао прелазак из једног града у други и из једног слоја искустава у наредни.

Нисам „путник" у оном смислу који обично придајемо овој речи. Никада нисам желео све да видим, све да сазнам, све да посетим. Припадам онима којима се допада да се препуштају авантури случајног. Због тога и не користим мапе или водиче и не планирам своје време кад путујем. У животу сваког човека постоји једна непокретна тачка од које не може да се удаљи - овоме нас учи древна мудрост. Она одређује начин на који функционишу сећање и заборав у свакоме од нас и како се, заправо, мењамо остајући при том у суштини исти.

Ако Историја представља арену прозаисте, онда Географија ограничава терен песника, који кроз прозу настоји да схвати поетику једног света за који осећа, безмало телесно, како преображава живо ткиво успомена.

Анастасис Вистонитис



4. Фуга о љубави, Сесар Антонио Молина

Роман Сесара Антонија Молине Фуга о љубави је истинско откриће за српске читаоце.
Фуга о љубави је књига великог мага приче и великог ерудите. Ово је први превод на српски језик једног од водећих савремених шпанских писаца.
Фуга о љубави је прави космополитски роман који читаоца води од једног до другог града, од једне до друге земље, од једне до друге љубави.
Барселона и Мадрид, Боливија и Буенос Ајрес, Крф и Фиренца, Перуђа и Рим, Париз и Сен Лизије, Будимпешта и Амстердам – само су нека од места на којима се одигравају судбински животни, политички или љубавни догађаји у животу пишчевих јунака.
У роману Фуга о љубави одвија се приповедање о љубави која се непрестано преображава, о љубавима које врло често остају неиспуњене и недоречене, али се памте у животном искуству Молининих јунака као најаутентичније језгро.
У Молинином роману живот јунака одвија се између љубави и политике, заноса и стрепње, путовања по градовима и потраге по сећањима.
Књига Фуга о љубави представља путовање по сећању, књижевно трагање по импресијама и емоцијама протагонисте, уз такву књижевну аутентичност и уверљивост да се читаоцу чини да је свака прича стварни фрагмент из живота приповедача.
Фуга о љубави је ремек-дело о љубави у модерним временима.


5. На води, Ги де Мопасан

Бернар је на самрти рекао онима који су се скупили око њега: „Мислим да нисам био лош морнар“. Немогуће је једноставније изрећи мисао о племенитости проживљеног живота. На жалост, мало их је који могу с пуним правом да кажу такве речи о себи. То је завештање које нам је оставио Мопасан кроз речи свог морнара. Мопасан је прешао задивљујуће брз и сјајан књижевни пут. „Ушао сам у књижевност као метеор, говорио је, и изаћи ћу из ње као муња“.

Паустовски о Мопасану

Славни велики Мопасан и књига која није ушла ни у један послератни избор његових дела. Можда зато што је и писана за читалачку елиту. После седамдесет година бродски дневник Мопасана и његовог верног пратиоца Бернара поново је пред вама. Срећан пут!


6. Јужни ветар, Норман Даглас

Писац овога дела, Норман Даглас, био је човек великог знања, неутољиве радозналости, широких видика и необично здраве памети; зналац модерних и класичних језика, природњак и морални филозоф, одавао је лик човека античке, хеленске културе. Као неки модерни Улис, и он је био путник и становник Средоземља, и његов је дух био изразито светован, радознао за природу и за човека. Веома пријемчив за сва осећања лепога, он је, у свом филозофском хедонизму, спајао рационално са естетским, мисаоно са чулним, па иако је задовољства духа сматрао јачим и трајнијим од телесних, држао је да не треба запостављати ни ова друга, јер је у њима „корен сваког уживања“. 

Јужни ветар је филозофски роман. На једном малом острву у Средоземном мору скупљена је, из разних разлога, група веома различитих људи – пустолова, уметника, научника, занесењака, свештеника – који причају о тиранији средњовековних владара, о хришћанству, куварској вештини, васпитању, лековитим врелима, грчкој уметности, моралу, љубави... Особита вредност овога дела јесте његова јасноћа, његова здрава памет, његова фина духовитост и уравнотеженост. То је она тако ретка, истинска књига, којој се човек више пута враћа кад је једном прочита: књига која учи, саветује, забавља, проширује круг представа и богати знањем.


7. Гвидова мапа, Кенет Вајт

Један од највећих путника данашњице, којем је осим животне љубави путовање одавно постало и професија и књижевни кредо, геопоетичар и „кум“ београдској кући Геопоетика с почетка деведесетих, написао је нову књигу ходочашћа по европском континенту. Међу описима делова „гардеробе“ ове Старе даме нашло се и нешто „одевних предмета“ из Србије, Црне Горе, Хрватске. Но, ту су и скандинавски предели, посета Трсту, Галицији, Паризу, Венецији... Књига почиње и завршава се посетом његовој родној Шкотској (да подсетимо, Вајт деценијама живи у француској Бретањи). Свој сопствени гост? Да, јер цела књига одише чудноватим одмаком од самога себе, па и слика које се описују... као да је реч о неком убрзаном путовању, проласку кроз већ виђено, потврђивању већ знаног. Додуше, ако је икоме свет познат – онда би то требало да је Кенету Вајту. Отуд је свеједно на које време се односе путешествија по Београду, Пули, ободу Балкана, Јадрана или разних северних мора Европе: то су пре свега сусрети с људима и природом. Читаоци Вајтових књига сетиће се да је овај  редослед у већини његових ранијих књига био, ипак, обрнут!

Идеја за заједнички наслов овим путописима налази се у тзв. Гвидовој мапи из 1119. године чији је аутор био Гвидо из Пизе, а на којој је осликана колорна, чудновата и маштовита мапа света, а пре свега три континента: Европе, Африке и Азије. Карта се чува у Краљевској библиотеци Белгије у Бриселу и она је главни инспиратор овом ходочашћу: оно је ем аскетски штуро (чак и у језику) ем има своје суштинско, метајезгро у превасходно и овде недоследно заступљеном посебном простору – на Медитерану.


8. Таи, Горан Гоцић

Књига коју одређује њен топос: Тајланд. Љубав и Тајланд. Жена, путеност, демистифи кација главног јунака. Анализа Далеког истока у односу на (Далеки) запад.

Да није роман, ово би била „студија о изводљивости“ на тему како би један самосвестан мушкарац могао или пре – желео да (хришцански) заштити једну жену. Пројекат који је у датим условима осуђен на пропаст: не зато што није остварив већ зато што није потребан. Та наизглед крхка жена самим својим „пасивним“ постојањем, присуством, (будистичким) одбијањем у прихватању, допринеће самоурушавању овог с почетка књиге привидно мачо мушкарца, који ће се у запањујуце поштеној самоанализи претворити у једно рањиво биће. Толико рањиво да ће њему бити неопходан Свети Христифор, заштитник путника.

Структура романа грађена је и једноставно и компликовано. Резултат је врло користан по књигу: тежина претеже у разумљивост, као што други лик књиге, јунакова сенка, надопуна, контраст или чак алтер его, идеално надопуњује овог госта у другој култури. Тако и Белешке с краја текста надограђују белетристику, то јест Лепу уметност.

Таи је лекција самољубивом Западњаку о томе како да излечи свој охоли его податношцу Источњака. Но, нема ту победника. Можда само пораженог. Али и тада – „залеченог“ Царством Празнине. А она је женског рода.

9. Море тишине, Силвен Тридел

Ево девет прича, моћних и узнемирујућих као вода у дубоком бунару; у њима се мешају хуморно и трагично, химера и катастрофа, сећање и стрепња. Девет прича, међусобно у контрасту, у којима људи, спокојни и благи, или пак сломљени насиљем и фаталношћу, трагају за срећом у животу и надају се мирној смрти. Након свог горко потресног романа Жива под језиком, Силвен Тридел нам нуди приче једнако чаробног стила, у којима машта, ерудиција и осећајност заједно чине опчињавајући букет. За ову књигу писцу је додељена Гувернерова награда за 2007. годину.

"Данас је мало књига које умеју да вас наведу да се зауставите усред странице и да, омамљени језиком, дубоко удахнете. То нам пружа Тридел, чије писање, велике поетске луцидности, смешта овог аутора међу потомке чаробњака."

Валери Марен ла Меле,  Le Monde


"Девет приповедака, као девет талисмана против утучености и предаје."

Еме Ансјан, Le Magazine Littéraire

"Цвеће са рушевина које око себе расипа Силвен Тридел крије чемер лепоте тајних истина."

Кристијан Демел, Le Devoir

10. Кућа од земље, Вуди Гатри

Једини завршени роман Вудија Гатрија, настао 1947, пронађен 2012. на стогодишњицу његовог рођења., објављен је у САД 2013. године. Прва књига у новооснованој издавачкој кући Џонија Депа Инфинитум Нихил (уз Харпер Колинс).

Да је овај реалистични роман, близак Стајнбеку, Д.Х. Лоренсу, али и Шолохову (!), у време настанка и обзнањен, могуће је да у доба макартизма не би ни могао бити објављен, што због својих левичарских идеја што због експлицитних сцена секса.

Вуди Гатри (Вудро Вилсон Гатри, 1912-1967) икона америчке фолк музике, аутор је преко три хиљаде песама, међу којима је и неформална химна Сједињених Америчких Држава „This Land Is Your Land“ („Ова земља је твоја земља“, 1940). Сматра се духовним оцем Боба Дилана, а пресудно је утицао и на стотине других музичара склоних трубадурској, бунтовној поезији и музици. Међу њима су Пит Сигер, Брус Спрингстин, Џо Страмер, Џон Меленкамп, Били Брег...

Обилазећи Америку прве половине двадесетог века, понајвише пешке, потекао из сиротиње, по убеђењу левичар и комуниста, подизао је морал тој истој сиротињи певајући под слоганом „Ова машина убија фашисте“ исписаним на његовој гитари. Изразито социополитички освешћен, покушавао је да уз помоћ државе институционализује идеју изградње јефтиних кућа за сиромашно становништво, што је диљем Америке живело у дрвеним страћарама које су, као и читаве слојеве земље, тридесетих година уништавале страшне пешчане олује (Dust Bovl). Ова његова готово фикс-идеја масовног јефтиног зидања кућа од черпића, на сунцу сушене опеке, није успела, те се у време америчке Велике депресије претворила у Гатријев лични политички протест против банака и власника земљишта. Но, шездесет и шест година касније пред светом је, макар, ауторска књига са том темом и оригиналним Гатријевим цртежима.

Гатри је 1943. објавио ауторску књигу На путу ка слави (Bound For Glory). Постхумно му је 1976. објављен роман Човеково семе (Seeds of Man). Овенчан је многим признањима, пост мортем.

Владислав Бајац

„Кућа од земље је толико жива да је тешко схватити да је њен аутор одсутан већ 45 година... Ова проза је дивна и није ласцивна. Осећате да је читао Џејмса Џојса, али тон и квалитет писања чисти су Вуди Гатри. Непопустљив, оригиналан,  делимично бруталан, делом лиричан, често веома духовит.“

Сузан Вега, The Times


Препоручио Радомир Д. Митрић

Постави коментар Blogger

 
Top