0


platonЧетврти век пре Христа изнедрио је институцију која је у току свог деветовековног постојања битно утицала на развој философске, књижевне и научне мисли у периоду Антике. Ради се о Академији, Платоновој философској школи која је позната и по називима Атинска академија (налазила се на периферији античке Атине, два километра северозападно од Акрополиса) иПлатонова академија (по свом оснивачу). Основана 387. године п.н.е, Академија je за дуго времена била стожер античке философске и научне мисли, све до укидања, 529. године н.е.




Платон је, као следбеник учења питагорејаца, дубоко веровао у могућност владавине просвећених и философски образованих људи.[1] По узору на њих, он је доста полагао на проучавање математике, сматрајући је основном науком, а легенда каже да је изнад улаза у Академију писало: „Нека не улази онај ко не зна геометрију.“[2] Такође по узору на питагорејце, сви у Академији били су равноправни: заједно су обедовали, расправљали о свему што им се чинило иоле важним и гајили дух сократовске расправе. У шетњама по врту Платон је држао предавања из математике, астрономије и властите теорије идеја. Имао је малу библиотеку, а можда чак и механички модел планетарног орбита.[3] У мноштву тема које је Платон разматрао са својим ученицима свакако су важне и оне које се односе на образовање и значај педагошке литературе за квалитетну наставу, како у гимназијама тако и у приватним школама.

Платон
Не може се, свакако, говорити о читању и тумачењу Платонових дела или утицају Академијена нижем образовном нивоу (ако се узме у обзир гимназијско или кућно образовање), али, филозофска литература је, уз Хомерове епове, засигурно била обавезна лектира за оне све који су бринули о образовању и библиотекама у образовним установама, дакле за приватне учитеље и наставнике гимназија, као и за библиотекаре у јавним библиотекама:
„…Све те библиотеке су биле повезане с гимнасионом, установом која је била уобичајена у грчким градовима, као агора или позориште. На почетку, у 5. веку пре Христа, гимнасион је био само простор где су градски младићи обучавани у атлетици и војним вештинама, функције из којих је изведен модерни израз „гимнастичка сала“. У хеленистичко доба то је постало и средиште учења и образовања, са учионицама, опремом за држање наставе и скупова и тако даље. Библиотека је била прикладан додатак једној таквој институцији, и поуздано знамо да је у Атини бар један гимнасион имао библиотеку.“ [5]
Платон је брижно руководио Академијом, посветивши се држању наставе и вођењу расправа, напуштајући је само током своја два боравка у Сиракузи, где га је смрт и затекла 347. године пре Христа. После његове смрти, руковођење овом институцијом преузео је Платонов сестрић Спеусип, такође философ.[6] Пракса да старање над Академијом преузимају њени полазници наставиће се након смрти Спеусипа, када руковођење преузима Ксенократ. И тако даље.
Поред математике, велика пажња у Академији поклањала се проучавању музике, спорта и граматике. Све то је изискивало велика финансијска средства, међутим, ова озбиљна проучавања је било могуће извести захваљујући новцу који је ПлатонАкадемији оставио својим тестаментом. У каснијем периоду постојања, у њој се све више проучавају астрономија, анатомија и друге природне науке.
Богатство у књигама је било највеће благо Академије. Поред тога што је за живота откупљивао преписе скоро свих вреднијих дела са грчког говорног подручја (што је у то време подразумевало и простор северне Африке), Платон је неретко давао на превод рукописе из Египта и Сирије. На тај начин, полазници Академијенаставили су да стичу нова сазнања и након његове смрти. Платоновим путем пошао је и најистакнутији студент Академије у предхришћанском периоду, Аристотел (384-322), родом из Стагире, који је касније записао:
„Учио сам код Платона двадесет година, а након његове смрти преузео сам Академију, а после сам, 335. основао сопствену школу – Лицеј.“[7]
aristotel
Аристотел
Познато је да је Аристотел при својој филозофској школи оформио и колекцију књига и уџбеника за наставу, и да је фонд те библиотеке био подељен на наставнички и ученички, али и да је служио не само његовим сарадницима и ученицима, већ и грађанима Атине.
И на овај начин, утемељивачи Атинске академијеу дохришћанском периоду: Питагора (на чијем се учењу базира велики број Платонових идеја), Платон и Аристотел; сама Платонова Академија и Аристотелов Лицеј – постају расадници писане речи, док свитци исписаних дела из ових институција бивају у континуитету слати у велике библиотеке Африке и Азије, поред оне јединствене, Александријске библиотеке.
Са доласком хришћанства Платонове и идеје Академије ће, у појединостима или целости, прихватити Климент Александријски, Блажени Августин, Боетије и многи оци хришћанске цркве. Јустин мученик у расправи О васкрснућу користи управо Платона као доказ да је Господ, још пре свог појављивања, обзнанио бесмртност душе: „Да је душа бесмртна али да је тело смртно… за ово смо већ чули од Питагоре и Платона и пре него што смо сазнали Истину. Уколико је Спаситељ рекао ово и проповедао спасење душе саме, какву новину, осим онога што смо чули од Питагоре и Платона, нам је донео?“[8]
Академију похађа у 4. веку и велика тројка касније незаобилазних хришћанских догмата и светаца: Св. Јован Златоусти, Св. Василије Велики и Св. Григорије из Низе. Заједно са њима академију је похађао највећи нехришћански теолог тог времена – Либаније.[9] Бојећи се великог утицаја који је Академија имала у ученом свету, имајући у виду да су њени полазници углавном били настројени нехришћански, Јустинијан Велики је 529. године својим декретом затворио ову институцију.[10] Преостали полазници Академије су побегли у Персију, којом је владао Хозроје Први, и где су били пријатељски дочекани, па су ту наставили са ширењем своје философске мисли.
За разлику од западне Европе, која ће се тек након крсташких освајања поново сусрести са идејом неоплатонизма, она је у Византији још током деветог и десетог века била проучавана упоредо са хришћанском теолошком мисли. Поред цариградског патријарха Фотија (чији је ученик и мисионар био библиотекар теолошке школе при цркви Свете Софије Константин Солунски, касније Свети Ћирило), познато је да је и Михаило Псел као философ био одушевљен карактером философског тумачења и снагом доказивања коју је у својим делима показивао Платон (“Платон је прихватио учења Питагорина – а ради се о орфичко-питагоровским учењима о души – али је још учинио нешто значајно, дао им доказе.[11]) – док је Варлаам Калабријски, половином 14. века, сматрајући да је „созерцање Божанскога и наука и знање“, недвосмислено утврдио да “… ко је познао мудрост, зна истину; ко зна истину, познаје Бога и нужно остаје увек са њиме; пошто проучиш Питагору, Платона и Аристотел, доћи ћеш до опажања истине.“[12] Са своје стране, и Теодор Метохит је упућивао на читање „чудесног“ Платона и Питагоре; оно што пада у очи јесте то да, у свом одушевљењу делима и списатељима Антике, ови византијски читаоци и тумачи потпуно исправно не раздвајају Платона од Питагоре.
У западну Европу Питагорино учење је ушло заобилазно, тек у 16. веку, посредством Боетијевог (1530-1563) есеја О музици, у коме је аутор изложио преглед теорија Питагоре, Аристоксена и Птоломеја. Овај спис је дуго коришћен као текст о музици на универзитетима у Оксфорду и Кембриџу (где се одржао као обавезна литература све до 20. века).[13]
У библиотекама првих западноевропских универзитета (Болоња 1088, Сорбона око 1150, Оксфорд око 1167, Кембриџ 1209, Саламанка 1218, Праг 1348…), било је међу књигама и приручницима намењеним извођењу наставе,  фрагментарно, и философске литературе из окриља Платонове школе, али она није могла бити проучавана и тумачена на адекватан начин, јер је била потиснута хришћанском догматиком. Тако су, на пример, папа Гргур Први и његови наследници на папској столици (попут водећих хришћанских теолога) говорили о седам смртних грехова којима је било супротстављено седам главних врлина – четири природне, илипаганске (мудрост, храброст, праведност и умереност), које су хвалили Платон и Питагора, и три теолошке врлине: вера, нада и милосрђе. Иако је признало врлине које су проповедали и на којима су инсистирали антички аутори (као што су били Питагора и Платон), хришћанство их никад није усвојило.[14]
Упоредо са посредним утицајем Академије на хришћанску мисао у средњем веку, ширили су се писменост и образовање, умножавале се приватне библиотеке и јавне читаонице, по којима ће постати нарочито познате западноеврoпске земље и простори под исламском влашћу:
„Постојале су џамије у којима су кршћански монаси и Јевреји учили заједно са муслиманским студентима. Довољно је споменути да, кад је 529. године Платонова академија у Атини затворена, у џамијама Шпаније и универзитетима јужне Француске и Сицилије настављају горјети бакље оригиналне мисли и филозофије, захваљујући муслиманима и њиховој научној дјелатности.“[15]
Казивању о Платоновој академији нема краја. Као што смо видели, чак и када је званично укинута, њене су се идеје шириле на новим просторима.

[1] Опширније: Небојша Озимић, Питагора и његово братство (Ниш: Свен, 2006), 96.
[2] Diogen Laertije, “Platon” u Životi mišljenja istaknutih filozofa  (BeogradBIGZ, 1973), 82.
[3] Озимић, 111.
[4] Lajonel Kason, Biblioteke Starog sveta (Beograd: Clio, 2004), 28.
[5] Исто, 60.
[6] Leonardo Tarán, Speusippus of Athens: A Critical Study with a Collection of the Related Texts and Commentary     (Leiden: Brill, 1982), 34.
[7] Милош Н. Ђурић, Историја хеленске етике (Београд: Београдско издавачко-графички завод, 1976), 123; Озимић,  63.
[8] Јован Мајендорф, Ранохришћански апологети – Св. Јустин Мученик, у Увод у светоотачко богословље (Врњачка Бања: Пролог, 2008), 25.
[9] James Parkes, Prelude to Dialogue (London: Vallentine. Mitchell, 1969), 153.
[10] Георгије Острогорски, Историја Византије (Београд: Просвета, 1993), 245.
[11] Василије Татакис, Византијска философија (Београд, Никшић: Јасен, 2002), 137.
[12] Исто.
[13] Исто, 176.
[14] Озимић, 121.
[15] Suhejr Kalamavi i Mahmud Ali Mekki, Uticaj u oblasti književnosti, u Arapsko-islamski uticaj na evropsku renesansu (Sarajevo: Starješinstvo Islamske zajednice Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Slovenije, 1987), 31.
Литература:
Ђурић, Милош Н. Историја хеленске етике. Београд: Београдски издавачко-графички завод, 1998.
Kason, Lajonel. Biblioteke Starog sveta, Beograd: Clio, 2004.
Laertije, Diogen. Životi i mišljenja istaknutih filosofa. Beograd:  BIGZ, 1973.
Мајендорф, Јован. Увод у светоотачко богословље. Врњачка Бања: Пролог, 2008.
Oksfordska istorija Islama. Beograd: Clio, 2002.
Острогорски, Георгије. Историја Византије. Београд: Просвета,1993.
Ozimić, Nebojša. Pitagora i njegovo bratstvo. Niš: Sven, 2006.
Parkes, James. Prelude to Dialogue. London: Vallentine. Mitchell, 1969.
Татакис, Василије. Византијска философија. Београд, Никшић: Јасен, 2002.
Tarán, Leonardo. Speusippus of Athens: A Critical Study with a Collection of the Related Texts and Commentary. Leiden: Brill, 1982.

Ozimić_N
Небојша Озимић
историчар – кустос
Народни музеј Ниш
ozimic@gmail.com



Постави коментар Blogger

 
Top