0

Појам „књижевног дела“ много је шири него што се то обично тумачи. То није само оно што је створено у књижевности, него и оно што је произвела сама књижевност. Читалац је такође – књижевно дело. Постоје људи који су у мањој или већој мери „производ“ књижевности, али тешко да се неко од образованих или макар људи који умеју да читају може похвалити тиме да је у целини производ природе или самог себе (а нема се чиме ни похвалити)

Двадесет први век прети да постане век краја књижевности – због помањкања читалаца и преваге писаца. Јавна мисија читаоца постаје све ређа и – херојска. Никакве славе, све мање користи, књижевна начитаност је добра у аристократском или социјалистичком друштву, али коме је она потребна у свету капитала, па чак и информационог? 

Уметност читања – чиста „уметност ради уметности“ – пада у складу са тим како расту техничке могућности и социјалне амбиције свакога да постане аутор: аутор свог сајта, или аутор мреже, или аутор опаски на форумима, или аутор „живих дневника“… И лепо је то што се у сваком умреженику буди аутор. Па, ако је раније један писац могао да рачуна с пажњом милиона читалаца, хоће ли за један век милиони писаца да се боре за пажњу само неколико десетина читалаца? И тада ће се књижевност урушити: она има оне који излазе, али нема оне који улазе. Култура као комуникативни систем самоуништава се диктатуром изражавања над рецепцијом, понуде над потражњом. Позиција „потрошача“ у култури треба да постане примамљива, социјално и естетички значајна, исто као и позиција „произвођача“.
А како ми да подстичемо романтичаре и авантуристе читања? Није ли време да установимо почасно звање „Читалац-херој“? А такође медаљу „За читалачке заслуге“? Нека писци (савез писаца) и издавачи (међународни издавачки савети), пошто увиде своје опште интересе, заједнички установе награду за најбоље читаоце „За читалачке заслуге за књижевност“, с великим новчаним садржајем, јер ће без читалаца сви остати без посла.

Какво узбуђење – сви би почели да се лаћају књига у нади да ће уграбити хиљадарку долара приде тек само за марљивост очију! А шта би иначе радили у метроу? Па и увече би, уместо гледања бесплатне телевизије, могли да зарађују читањем књига. Комерцијални потенцијал идеје тешко је проценити! Две хиљаде долара оном ко прочита 50 романа или 200 прича из текуће (или прошле) године и најбоље усвоји њихову садржину. Систем тестова – под управом малог жирија – одређује победника у различитим жанровима: „Најбољем читаоцу класике“, „Најбољем читаоцу поезије“, „Најбољем читаоцу романа“, „Најбољем читаоцу прича“, „Најбољем читаоцу научне фантастике“, „Најбољем читаоцу експерименталне књижевности“ па чак и (гле ужаса!) „Најбољем читаоцу књижевне критике“. А такође „Најбољим читаоцима америчке, француске, немачке, јапанске књижевности“…
Зар није уносно раздати 100.000 $ за награде читаоцима, а резултат је дизање тржишта књига за многе милионе? А како би се тек подгрејала књижевна критика, јер би сви прионули на прегледе и рецензије, у нади да њима замене читање праизвора или утврде градиво пред тестирање. Скочили би тиражи књижевних листова и часописа, настало би неколико десетина нових књижевних стубаца и колумни. Појавила би се другоразредна књижевност: „Како се припремити за конкурс Најбољи читалац“ са препричавањем стотина сижеа и саветима експерата. Књижевности би почела да буја! Свега $100.000:40 малих жанровских и националних награда по 2000$; и две велике по 10.000 $ за руску и инострану књижевност. Наравно, још по барем 100.000 $ требало би навући за организацију самих конкурса, припремање и оцењивање тестова, рад жирија, спровођење церемоније уручивања награде. Па ипак, добит би била огромна – и за тржиште књига и часописа, и за саму књижевност.
Овај почетак би требало разгласити по свим земљама. Русија прва на свету оснива награду за читаоце! Иницијативу прихватају Немачка, Француска, Шпанија, САД, Јапан, Кина, Индија, Гвинеја Бисао, Полинезија… Руски читалац је најпажљивији на свету! Руске књиге су најчитаније на свету! Лепа књижевност на издисају у XXI веку добила би други дах – захваљујући стимулацији читалаца, а не само писаца. Појавила би се биографска истраживања најбољих читалаца у историји књижевности. Испливали би познати и непознати великани читања, истраживале би се маршруте њихових читалачких интересовања, симпатија и преферирања. Серија биографија „Најбољи читаоци“. „Борис Цитрусов – најбољи читалац 1980-их година“. На нов начин се праве енциклопедијске одреднице. „Лариса Пирогова – истакнута списатељица и читатељка с краја XX и почетка XXI века“. То је револуционарна идеја – наћи слабу карику у систему „књижевност–друштво“. Слаба карика је читалац. Од њега и треба почињати нови замах књижевности ка врховима друштвене свести и успеха.

Заиста писци, затворени у својој професионалној средини, за разлику од, на пример, инжењера, економиста, сељака итд. – остављају утисак једне хомоеротичке секте. Састанак писаца, екскурзија, дом стваралаца, дом књижевника, поликлиника… Сувише је густ стваралачки квасац списатељског рада да би се месио и премесивао у самом себи. Књижевност је предодређена за читање, и умесно је представљање писца у окружењу читалаца а не себи сличних. Сељаци, или инжењери, или научници, професионално су довољни сами себи, али писци без читалаца су аветињски потомци или Нарциса или Авнана, осуђених да немају потомство…
Треба такође помишљати и на награде „За читалачке заслуге за позориште“, „За слушалачке заслуге за музику“… Јер су све почасти до сада указиване једино ствараоцима: режисерима и глумцима, композиторима и извођачима. И слава, и новац, и професионални успех, и друштвено признање… А сав њихов рад апсолутно је бесмислен без оних којима је намењен. Када читаоци не би читали, а слушаоци не би слушали, онда не би било ни писаца ни музичара – те професије би изумрле, а ствараоци би отишли у трговце и инжењере. Па зашто се онда односити према читалачкој, или гледалачкој, или слушалачкој маси само као према маси, руљи, публици, пресованој икри коју моћни геније оплођује једним штрцањем надахнућа? Међу читаоцима, гледаоцима и слушаоцима такође постоје њихови генији, таленти, велики и истакнути представници, а такође њихови осредњаши и антиталенти. Генијални писац може бити неталентован читалац и обратно, гениј читања може бити лаик за писање. Између те две способности: уметничког изражавања и уметничке рецепције – нема директне везе. И зато су „реципијенти“ важни за уметност исто колико и „изражаваоци“; они заслужују потпуно самостално признање, свој систем подстицања, па чак и табелу рангова. Постоје читаоци виших рангова, који су у стању да у текстовима схвате чак и више од оног што су писци тежили да унесу у њих. И као што мера продуктивности писаца укључује не само квантитет него и квалитет оног што је написано, тако постоје и квантитативни читаоци који гутају по књигу дневно, и квалитативни читаоци, који сркућу и густирају сваки ред као гутљај драгоценог вина. Тим читаоцима квалитета, понекад читаоцима ЈЕДНЕ књиге (као што постоје аутори једне књиге), треба дати према заслугама, наћи начине за признавање пробирљивог читалачког талента. Међу читаоцима постоје њихови Боборикини, који су ишчитали на десетине хиљада томова, и њихови Тјутчеви, који су потомцима оставили тек неколико томова прочитаног штива, али с каквом удубљеношћу, пажњом и надахнућем!

Ако је раније један писац могао да рачуна с пажњом милиона читалаца, хоће ли за један век милиони писаца да се боре за пажњу само неколико десетина читалаца? И тада ће се књижевност урушити: она има оне који излазе, али нема оне који улазе. Култура као комуникативни систем самоуништава се диктатуром изражавања над рецепцијом, понуде над потражњом

На сваку Нобелову награду писцу, треба доделити Нобелову награду читаоцу. И назвати је управо тако: „Нобелова награда за књижевност“. Него како? Па, додељује се за књижевност, заједничко дело писца и читаоца. А ако није „Нобелова“, чијим именом да је назовемо? Ко је био највећи читалац свих времена и народа? Познати су највећи писци у Русији, али ко су њени највећи читаоци? На кога се угледати, кога узети за пример милионима (још увек!) читалаца, попут тога како се песници уче на узорима Пушкина и Тјутчева? Од кога они да узимају часове читалачке вештине? Ко ће писати биографије великих читалаца? А оне могу бити занимљиве исто као и биографије писаца. Занима нас у каквим условима је настао овај или онај познати стих. А у каквим условима је он читан? Легао на душу? Преобратио живот? Како кореспондирају, како се препуцавају разни стихови, дела, аутори у животу ових или оних читалаца? Како се они заљубљују, иду у рат, врше подвиге и открића под утицајем ових или оних редова или страница?
… Неко чека повољне знакове да би се одлучио на оштар заокрет у својој судбини. Да склопи брак или отвори предузеће. Осећај сугерише: не одлажи, куцнуо је час. Али он сујеверно чека знакове, случајности, који треба да му дају сигнал за стартовање у нови живот. Мучи се, нервира, маши се књиге. Под руку му доспева В. Жуковски (Жеља):

Веруј оном што срце каже,
Нема залога од небеса.

И радосно увиђа: то је он – сигнал! Нема разлога тражити знакове, довољно је поверовати свом срцу.

Неко је прочитао код Пастернака (У болници) како се болесник на самрти обраћа Богу:

Ти држиш мене, као производ,
И скриваш, као прстен, у футролу –

и одједном се престао плашити смрти. И одлучио се на очајнички, ризичан подухват који га је могао коштати живота. И победио. Није написао ниједан стих, наравно, он је велики читалац. Он је туђим стиховима прожео свој живот и душу.
А ево заљубљеног пара. Дошло доба за растанак. Он је одлучио: треба да оде. Чека га важан посао. А она… он ће јој се вратити… касније. Последњи састанак. Обоје су напети. Једва суздржавају сузе. Заједно отварају том свог омиљеног Мандељштама. Сагнути су, глава уз главу. Тristia.

Ko може знати код речи – растајање,
какав нам растанак предстоји?

И сузе одједном гуше. И све постаје јасно. Он не може да оде. Остаје. Стиховима је спасена љубав, а можда је створен и нови живот.
И то су само поједини стихови. А као целина, дело може да одређује личност и судбину! Неко се заноси Љермонтовљевим „Излазим сам ја на пут…“ и – читаву младост тако булазни сам путем живота, тврдоглаво понављајући: „Више не чекам ништа од живота, и нимало ми није прошлости жао…“ А некога је завео Печорин, и уместо да се бави образовањем и каријером, упушта се у егзистенцијални флерт и опасне психолошке експерименте. Већ му је четрдесета, а још увек је Печорин, који је задуго надживео свој књижевни прототип.

Ми и не слутимо до које мере књиге стварају нас. Можда је у томе други, шири смисао латинске изреке: „Књиге имају своју судбину“. Не само књишку, него и живу – у судбини својих читалаца. Узгред, потпуна изрека Теренцијана Маура јесте: „Pro captu lectoris habent dua fata libelli“ – „Књиге имају своју судбину с обзиром на то како их прима читалац“. У нашој свести разлеже се непрестани говор цврчкова-цитата из светске књижевности, из свега што смо прочитали. Ако чинимо поступке које не можемо себи објаснити, и тражимо ко нас је то подбадао испод лакта – кад се осврнемо, често можемо приметити фигуру писца како се скромно удаљава. Ко је крив? Па, наравно, Пушкин, Пушкини, све то расплођено племе пискарала који непрестано кроје и прекрајају читалачки живот, као што су у давнини Парке преле конце судбине. Све наше мисли и поступци прожети су одјецима књижевних сижеа, карактера, лирских изјава, драмских сукоба. А са чим још треба да се ускладимо? О коме знамо тако много као о Пјеру Безухову или Дмитрију Карамазову, Ани Карењиној или Соњечки Мармеладовој? О најближима не знамо ни пола од онога што знамо о неком јаднику Акакију Акакијевичу. У томе и јесте посао писаца – да за наше животе стварају свеобухватну резонантну средину, у којој можемо да препознајемо своје прототипове, да полемишемо са њима, да се дистанцирамо од њих, да их отеловљавамо и реинкарнирамо собом.
Ма колико био својеглав дечко Волођа Уљанов, шта ли би постао да га једног несрећног дана није преорала једна руска књига, далеко од добре? А са њим и – целу земљу, читав XX век. Колико је читалачких живота дирнуо Достојевски, превезао конце, заплео чворове наших најинтимнијих односа! „Што би се ја сада, као Иван, измакао и оставио Смердјакову да о свему одлучује уместо мене?“ „Јер она ће, по свој прилици као Грушењка, најпре да ме одбацује, измучи, а после ме више неће пуштати“. „Да, време је да се заведе ред, да се узме на себе бреме одговорности… а да ми не прирасте маска Великог Инквизитора?“ „Нешто постајем скроз подземан. Свима желим да покажем шипак. Све истине изврћем наопако – упадам у повратну отрцаност.“ „Шта ми је – да све волим и опраштам, као кнез Мишкин, који је тим својим свеопраштањем развезао дивље страсти и сахранио све, па и себе“ „Према њој се треба понашати пажљивије, она је у прелазном добу, као Лиза, и жели да вратима приклешти свој прст. Нека проба, али врата ипак треба придржати.“ Ком читаоцу Достојевског нису пролетале сличне мисли, које уводе његове ликове у систем наших рефлексивних радњи, наших слика о себи и о другима?

Заиста писци, затворени у својој професионалној средини, за разлику од, на пример, инжењера, економиста, сељака итд. – остављају утисак једне хомоеротичке секте. Сувише је густ стваралачки квасац списатељског рада да би се месио и премесивао у самом себи. Књижевност је предодређена за читање, и умесно је представљање писца у окружењу читалаца а не себи сличних

Како би било драгоцено за друштвено признање и разумевање књижевности да се сакупе сви случајеви када је ово или оно дело одједном, на одлучујући или испитивачки начин, деловало на читаоца, мењало му живот. Упоредо са антологијом књижевно-критичких реаговања на Достојевског, могла би настати још значајнија антологија „Достојевски у животу читалаца“. Ту би ушли, поготову, графити са прљавозелених зидова одморишта на степеништу које води у легендарну Раскољниковљеву собицу у једној из санктпетербуршких „рентабилних кућа“. „Права“ (у ком смислу?) налази се у другој кући, затвореној за посете, али ево овде, на прилазу тавану са запечаћеним крвавомрким вратима, може се прочитати (наводимо како је написано):

Рођо ми смо с тобом
Рођо ми те волимо
Раскољникове, ти си наш идол!
Рођо! respect

Види се да је Раскољников за те читаоце-поштоваоце и сада живљи од свих живих, његово учење о пуноправним и дрхтавим створењима заиста живи и побеђује. Неко се унапред припрема за искушења и за усамљеност натчовека:

тешки је живот – пут натчовека
ја живим у пустињи

А неко је већ спреман да од Рође преузме оруђе његових надљудских права:

Дај ми секиру, Рођо!

И само један прекор звучи са тих ижврљаних зидова, па и он је више умилно-шаљив, као „ла-ла-ла“ драгом враголану:

Зашто си звекнуо бабу. А?

Било да је то рђаво или добро, али тим мислима предстоји да се оваплоте у животу тих младих читалаца који су их сада из забаве исписали на зиду – а касније ће да их изражавају поступцима, својим „тешким путем“… преко глава? преко лешева? Или ће временом дочитати роман до краја, домаштати себе у целини: од „злочина“ до „казне“ и – отвориће се за утицај не само Раскољникова него и самог Достојевског? И тада ће искуство читања ући у њихов живот као вакцина против тог вируса гордости и свог права, које гута читаво човечанство у Раскољниковљевом последњем пророчком сну?

Појам „књижевног дела“ је много шири него што се то обично тумачи. То није само оно што је створено у књижевности, него и оно што је произвела сама књижевност. Читалац је такође – књижевно дело. Постоје људи који су у мањој или већој мери „производ“ књижевности, али тешко да се неко од образованих или макар људи који умеју да читају може похвалити тиме да је у целини производ природе или самог себе (а нема се чиме ни похвалити). У комуникацији са човеком увек осећаш степен његове „словесности“ и – често се разговор одвија на нивоу оних речи, логоса, од којих је свако од нас формиран захваљујући књижевности. Ево, овог је створио Булгаков. А онога – В. Розанов. Али ето, овог је теже одгонетнути: у њему се чује сребрни век, али и постмодерна. А од овога се, авај, разлеже једино – шуштање новина.

У комуникацији са човеком увек осећаш степен његове „словесности“ и – често се разговор одвија на нивоу оних речи, логоса, од којих је свако од нас формиран захваљујући књижевности. Ево, овог је створио Булгаков. А онога – В. Розанов. Али ето, овог је теже одгонетнути: у њему се чује сребрни век, али и постмодерна. А од овога се, авај, разлеже једино – шуштање новина

Тако да се нећемо крити од себе и нећемо се стидети један другог: сви смо ми помало – творевине. Не као ликови, творевине у целини. Него као читаоци који стварају себе у сарадњи са писцима. Чичиков или мадам Бовари више нема куда да се дене од својих твораца, Гогоља или Флобера. А ми, који нисмо написани него смо читаоци, имамо широк избор потенцијалних коаутора. Слободни смо да сарађујемо са Хомером и Шекспиром, са Дантеом и Балзаком, са Гетеом и Т. Маном у најфинијој уметности самокоауторства. По сопственој вољи можемо да мешамо разне стилове, да додајемо мало Чеховљевог или Буњиновог, да осенчимо Русоа Волтером, да продубимо Камија Кафком а да густом потезу четкице Л. Толстоја додајемо Прустову прозирност. Ми смо слободни ликови који сами себи бирају ауторе и довлаче читав скуп њих, највећих генија светске књижевности, ради стварања свега једног лика – самог себе. Једино у стварању тог јединственог лика-читаоца могућна је сарадња тако различитих, неспојивих аутора као што су Данте и Рабле или Платон и Ниче. Зачитај се у себе, можда си ти – најважније ремек-дело књижевности, створено заједничким напорима њених највећих генија? Или си ти тек само производ масовног штива, папирног отпада? Све зависи од тога кога бираш за свог коаутора.

Ми пишемо себе свим оним што смо прочитали. И непрочитаним, остављајући на свом ја-платну комаде грубог, неосликаног лана. Можда на свету још нема аутора за те беле странице? Или га ја још нисам нашао? – и управо зато ровим по књижарама и библиотекама, копам по мноштву књига, прелиставам, враћам их… И најзад, купујем чисту свеску. Где је он, мој заветни коаутор? Зар ја, читалац, морам и сам да се латим пера? Да, понекад се постаје писац само зато да би се најзад прочитала та књига коју још нико није успео да напише. Достојевском је нешто фалило у Гогољу, у Башмачкину му се привиђао Девушкин – ето зашто је он постао Достојевски. Жудња за читањем непостојећих ремек–дела ствара нове ауторе. Сваком искуству писања претходи искуство читања: такав је ред у описмењавању деце и разлог младалачких снова о списатељској слави. Као што је рат наставак политике другим средствима, тако је и писање – ширење читалачког искуства другим средствима. Писац није неутољиви или разочарани читалац: он пише оно што није успео да прочита код других. Нека писци поштују у себи читаоце, те незајажљиве трагаче за непостојећим књигама…
Дакле, читање крчи путеве стваралаштву и – само постаје искуство стварања новог лика и нових сижеа, још непознатих у светској књижевности. И тешко оној књижевности која заборавља читаоце: своје најважније произвођаче и – производе!


Михаил Епштејн

У преводу Радмиле Мечанин

Изворник: Зенит

Постави коментар Blogger

 
Top