0

Библиотекарски идентитети

(Стокић, Симончић Гордана; Вучковић, Жељко: Библиотеке и идентитет. Панчево: Градска библиотека; Нови Сад:  Филозофски факултет Универзитета у Новом Саду, 2012.)

Као што се „сви (се) писци романа слажу, углавном, кад је реч о свету у ком живимо”[1], постигнута је, по свему и упркос свему, сагласност и кад је реч о библиотекама у којима „знакове поред пута” читамо.

У граду којим су шетали Константин Кавафи и Јустина, Александар Велики и Маунтолив, Омар Шариф и Клеа, налази се, у Александрији, „једанаестоспратница од стакла и бетона”[2] која је у време династије Птоломеја, почетком трећег века пре наше ере, „по амбицији и опсегу надмашила све постојеће библиотеке.”[3]

Водећи „књигофил” с краја XX  и почетка XXI  века, Алберто Мангел, изражава жељу да у свом „кутку света” поседује све књиге из града који је „увек испијао своја уживања са стилом и у старомодном темпу.”[4] Аутори књиге Библиотеке и идентитет, Гордана Стокић Симончић и Жељко Вучковић у још једном успешном заједничком раду утврђују да је свако сећање на Александријску библиотеку „носталгија за универзалношћу и уређеношћу света.”[5]

Примењујући унифициране стандарде и процедуре, библиотекари и документалисти свих времена, од Калимаха до Дејана Вукићевића, траже текстовима (на папирусу, хартији и екрану исписаном), књигом старом и дигиталним принтом: доказе историјског трајања. Одавно похрањена у библиотекама, архивама и градовима попут Александрије, то се трајање данас јавља на сајтовима и интернет порталима.

Ако је Александријска библиотека огледало свих других библиотека, а Вавилонска кула именује лингвистичку разноликост света, идентитет је „лик” васељене. Дефинисан са личног, полног, класног, регионалног и националног становишта, идентитет је изучаван, тврде аутори студије Менаџмент у библиотекама, од Парменида до наших дана.

[1] Црњански, Милош, Роман о Лондону, прва књига, Београд, Штампар Макарије; Октоих, 2008, стр. 5.

[2] хттп://сх.википедиа.орг/вики/Александријска_књи%Ц5%БЕница

[3] Мангел, Алберто, Библиотека ноћу, Београд, Геопоетика, стр. 31.

[4] Дарел, Лоренс, Александријски квартет, Клеа, Београд, Ред бокс, Агенција Обрадовић, 2011, стр. 97.

[5] Стокић, Симончић; Вучковић, Библиотеке и идентитет, Панчево, Градска библиотека; Нови Сад, Филозофски факултет Универзитета у Новом Саду, 2012, стр. 12.

Тумачење идентитета као „пролегомене за историју модерног српског библиотекарства” из поднаслова књиге у складу је са тумачењима Дубравке Стојановић да „смисао историјске науке није у микроскопском посматрању детаља, већ у разумевању појава.”[6] Стручно и научно истраживање савремене историје скрипторијума и библиотека на балканским просторима, омогућује Гордани Стокић Симончић и Жељку Вучковићу да систематизују знања о српским књигохранилиштима, истакну примере добре праксе у установама културе, али и опомену на недовршене послове када је национално библиотекарство у питању. На описани начин, аутори разумеју појаве о менаџерима у библиотекама, јавним библиотекама и јавном знању, култури читања у времену интернета, о страним библиотекарским искуствима…

Текстови у књизи Библиотеке и идентитет настајали су од 2009. до 2012. године, а већ деценијама ауторски тандем Стокић-Вучковић исписује теоријско-методолошке основе за стварање модерног српског библиотекарства. Једна од полазних тачака спроведеног истраживања је да „српске библиотеке немају изграђен идентитет у јавности ни у оквиру саме професије”[7], а читаоцима књиге понуђено је образложење за такав став. Према тврдњама аутора, да би идентитет био пронађен (у библиотекама бар!) потребно је продубљеније истраживање библиотечке историје, али и уравнотеженији развој информационих система у српском библиотекарству. Аутори више стотина текстова на ове теме залажу се за професионално образовање библиотекара и квалитетно струковно удружење као шансу за видљивији утицај библиотекара у српском друштву.

Питање како управљати сложеним системима културних установа у времену глобалних економских и технолошких промена и криза, доминира европском и светском културном сценом у последњих двадесетак година. У одговорима, Гордана Стокић Симончић и Жељко Вучковић следе токове европске хуманистичке традиције, али и домаћих аутора. На страницама књиге Библиотеке и идентитет спомињу се не само класици жанра (Умберто Еко, Алберто Мангел и историчар Џон Тош) већ и Џеси Шир, Мајкл Горман, Томас Кун, Мишел Фуко, али и Марија Илић-Агапова, Гаврило Ковијанић и Драган Бараћ.

 

[6] Стојановић, Дубравка, Калдрма и асфалт: урбанизација и европеизација Београда 1890-1914, Београд, Удружење за друштвену историју, 2012, стр. 12.

[7] Стокић, Симончић; Вучковић, Библиотеке и идентитет, Панчево, Градска библиотека; Нови Сад, Филозофски факултет Универзитета у Новом Саду, 2012., стр. 11.

На стотину педесет страница, један од аутора Кодекса библиотекара Србије и ауторка студије Књига и библиотеке код Срба у Средњем веку постављају питање шта је „визија развоја библиотеке, њена мисија и жељена улога у друштву…”[8] Десет година после постављеног питања, научно, предавачко и публицистичко искуство Гордани Стокић Симончић и Жељку Вучковићу даје за право да библиотеке именују као „веома значајан – и све значајнији – сегмент комуникационог система.”[9]

На  примерима историје библиотека у Србији, али и њихове савремености, од хиландарских скитија до интернетом презентованих установа културе, теоретичари библиотекарства анализирају домете постављене стратегије у „друштву знања”. Стратешки циљ библиотека у Србији у прикупљању, обради и презентацији свих врста библиографских извора данас је, према исказима аутора књиге Библиотеке и идентитет, суочен са бројним изазовима. Уједно је то и упозорење шта би још требало да се учини да бављење књигом у нашој средини најзад постаје ПРОФЕСИЈА.

Идентитетска стратегија у српском библиотекарству, није, према мишљењу аутора књиге Библиотеке и идентитет, успостављена из више разлога. Један од најбитнијих услова за развијање нашег „библиотекарског дискурса” јесте стабилност друштвених структура, а српске библиотеке данас раде у приликама које су миљама далеко од европских стандарда. Истраживања спроведена у вези с послератном нашом „књигом о књизи” (1945-1991; 1991-2011) и текстом Српска књига и библиотеке на Косову и Метохији показују снажну везаност пословања библиотека са друштвом у којем и „за које” постоје.

Садржај, квалитет и релевантност информационих извора у Србији дефинисани су Националном стратегијом развоја информационог друштва која је усвојена октобра 2006. године. Ако су, како тврде Гордана Стокић Симончић и Жељко Вучковић, „библиотеке (су) претпоставка и темељ индивидуалног и колективног идентитета”[10], било је неопходно, у поменутом документу „фиксирати” друштвене задатке библиотекара…

Спорадичан и недовољно ефикасан развој информационе писмености у Србији стручњаци свих профила успешно премошћују иницијативама, пројектним активностима и професионалним образовањем. На сајтовима две националне и „близу две стотине” српских јавних библиотека налазе се линкови који научну и стручну јавност информишу о дигитализацији националне баштине и другим информационим сервисима.

[8] Стокић-Симончић, Вучковић, Менаџмент у библиотекама, Београд, издање аутора, 2003, стр. 62.

[9] Стокић, Симончић; Вучковић, Библиотеке и идентитет, Панчево, Градска библиотека; Нови Сад, Филозофски факултет Универзитета у Новом Саду, 2012, стр. 16.

[10] Стокић, Симончић; Вучковић, Библиотеке и идентитет, Панчево, Градска библиотека; Нови Сад, Филозофски факултет Универзитета у Новом Саду, 2012, стр. 8.

О бризи према књизи и читању је реч. Приликом анализе професионалног статуса, развојних перспектива и наговештене будућности српској библиотекарства, Гордана Стокић Симончић и Жељко Вучковић реферирају на бројне изворе. Насловом другог поглавља књиге Библиотеке и идентитет, аутори „прозивају” Светлану Мирчов[11]

Ако се „корени савременог српског библиотекарства налазе (се) у 18. веку”[12] ваља се надати новим истраживачким парадигмама које ће, с временом, предузети библиотекари у Србији. Књига Библиотеке и идентитет Гордане Стокић Симончић и Жељка Вучковића биће им у тим настојањима прави путоказ.

Издавачи књиге су Градска библиотека Панчево и Филозофски факулет Универзитета у Новом Саду, а студија је опремљена индексом личних имена и индексом библиотека и стручних библиотекарских удружења.

[11] Мирчов, Светлана, Библиотека-леџбеница душе, Београд, Београдска књига, 2012.

[12] Стокић-Симончић, Вучковић, нав. дело, стр. 19.


Изворник: Културни херој

Постави коментар Blogger

 
Top