0
Тридесет прозних путовања кроз живот Милоша Црњанског! 

„Никада нисам патио од жеље за литерарном славом, нити сам завидео салонским лавовима“, каже Милош Црњански у једној од прича у овој књизи, у којој га данашњи најпознатији и најталентованији писци замишљају као књижевног јунака. 

О чему у ноћном возу за Венецију разговарају Црњански дечак и Црњански аташе за штампу, писац и у младости скандал-мајстор? Да ли се крајем Првог светског рата Црњански срео с Витгенштајном у Италији? Зашто Црњански заподева кавгу са Крлежом у хотелу Москва? Чега се Црњански сећа док говори у једном лондонском пабу пред свој повратак у Београд и како је после повратка дочекан? Да ли је Црњански заиста био српски Казанова? У којем се времену сусрећу Црњански и Вук Караџић и о чему се споре? Да ли је Црњански „умро намерно“, али „љут као рис, уверен да је ипак закаснио“? 

Црњански је писао о прошлости, али је више од свих других писаца био писац будућности. Животни и књижевни пут Милоша Црњанског био је сложенији и с више искушења него пут било којег нашег писца. 

Није патио за литерарном славом, а постао је најславнији.



Нови роман Борислава Чичовачког.

Расковник је несвакидашња прича о емиграцији модерних времена и повратку, као и о љубави и ужасима историје у личном животу. Роман Борислава Чичовачког непоткупљиво приповеда и о земљи из које његови јунаци морају да оду пред налетима историјског бесмисла или у њој остају суочавајући се са бедом, ратовима и насиљем, али и о свету у коме започињу и живе своје емигрантске животе. Разапети између искуства које са собом носе и искуства које стичу у емиграцији, између историјских и личних удеса, јунаци у роману Расковник страсно и исповедно казују о драми коју живе. Снажна прича која се тиче свих нас и у која и у малим детаљима и у широким замасима обликује велико искуство нашег времена.

Изузетна моћ лирске експресије да оживи сећања и врати вредност минулом времену.

Расковник је претходно објављен у Холандији, где је имао велики успех код публике и критике.



Понекад је јануар усред лета, путописни роман Алеша Штегера, једног од најзначајнијих и најпревођенијих савремених словеначких писаца, узбудљива је авантура која нас одводи у Перу и Јужну Америку.

Овај роман је несвакидашња потрага за геолошким слојевима једне од најстари­јих циви­ли­зација и за ништа мање занимљивим сусретима са савременим изазовима перуанске сва­ко­дневице.

Луцидно написан, испуњен упечатљивим детаљима и снажним песничким сликама, роман По­­­некад је јануар усред лета у исто време је прича о обичним људима и прича о чудесним тра­го­ви­ма минулих епоха.

Штегеров роман се највећим делом одиграва у Перуу, а у средишту сваког новог по­г­лав­ља је неко ново месту у коме се осећа непоновљивост свакодневице и моћно дејство старих кул­турних и цивилизацијских слојева.

Отуда се овај роман доживљава као авантура у земљи изнена­ђе­ња, као прича испуњена напетошћу, преокретима и неочекиваним ситуацијама.

Штегерова повест о Перуу и Латинској Америци је узбудљива и промишљена, испуњена детаљима велике симболичке снаге и призорима несвакидашње лепоте.


Дивље године представља дирљиво слављење једног човека и његових митова.

У првој детаљној биографији Тома Вejтса, Џеј С. Џејкобс прати судбину једног од најеминентнијих америчких уметника, човека који веома цени приватност и чија каријера приказује необичан низ победа и пораза, лепоте и уврнутости. У потрази за љубављу и личном срећом, Ваитс је створио јединствено музичко дело које постаје све чудније, рискантније и емоционално ангажовано. Он је хроничар усамљености. Он је велики песник оних којима је срећа окренула леђа. Он је прелац бајки и лажних историја, истрајни шаљивџија, рођени забављач, уважени филмски глумац, човек који ствара музику у гаражи.

Ово је прича о трансформацији Тома Вејтса од човека из сиротињске четврти који воли ноћни живот, до ексцентричног господина сељака, супруга и оца. Ово је прича о томе како је самоуки пијани хипи у каубојкама и с прљавом капом постао човек који је својим звуком, топлином и спремношћу да ризикује утицао на генерацију водећих музичара.

„Вејтс заиста заслужује приватни живот. Зато сам у овој биографији покушао да поштујем границе које се трудио да успостави и да се удубим у његову музику и динамичну легенду коју је створио о себи. Нисам му вадио прљав веш из ормана или спекулисао о његовом сексуалном животу. Ова књига слави бриљантног приповедача – човека који се срећно препородио као битник који нам доноси прљави урбани шарм. И тај процес се наставља. Морам признати да се многе ствари које су описане у наредним поглављима врло вероватно никад нису догодиле – осим у мислима неодољивог митомана. Али је важно схватити да су то и даље витални делови слагалице каква је Том Вејтс. (...)

Према легенди, Том Вејтс је живео живот пуним плућима, суочио се са својим демонима и небројено пута се пробудио, а да није знао где се налази. Приче о његовим подухватима често су чврсто укорењене у истини. А чак и када нису, заиста би требало да буду…“



Сурови западни свет и пагански топли југ, образована и напредна омладина наспрам необразоване старије генерације одане традицији, снови и магија насупрот раскоши и пороцима Лас Вегаса, криминалци и окрутне убице међу наивним и поштеним прегаоцима... 

Све ове контрастне светове повезује једна нит – љубав. Мексиканац Данте, који се после многобројних покушаја докопао Америке, успео је да се после десет година ожени својом првом љубави, девојком из родног села. Њихова кћерка бежи с прославе свог петнаестог рођендана с момком у кога се заљубила и тада почиње Дантеово путешествије. 

У потрази за кћерком, у друштву магарца Вергилија, Данте прелази Америку уздуж и попреко у камионету старом више деценија и на том путу се сусреће с галеријом ликова. 

„Изванредно сведочанство о латиноамеричком присуству у САД.“ Марио Варгас Љоса 

„Тако савршена проза да нас просто нагони да запевамо док читамо.“ Алфредо Брисе Еченике 

„Едуардо Гонсалес Вијања је чудотворац речи.“ Рикардо Гонсалес Вихил



Роман о најпознатијем модном дезену на свету.

Од аутора награђиваног бестселера Лутајући Бокељ.

Радња овог романа прати Николу Смекију, амбициозног модног индустријалца из Барија, који се на позив градоначелнице враћа у Пераст, град својих предака, да би поново покренуо и оживео традиционалну производњу морнарских мајица.

У свету који потпуно зависи од технологије, еволуирани Гоогле преузео је улогу бога, па надгледа све и свакога.

Шјор Смекија успева да броди дигиталним лавиринтом, открива како је плаво-бели дезен настао на Медитерану и којим то чудом упорно опстаје кроз векове. У најлепшем заливу на свету, јунак се заљубљује у необичну мештанку која ће му открити не само тајне барока, већ и да је љубав једино што интернет још увек не може да забележи и архивира...

Једро наде је роман о историјском развитку морнарске мајице која је на Медитерану много више од елементарног комада гардеробе. Плаво-беле пруге су јединица стила свеприсутног поморског култа, модни мит, али и оличење сексуалности. На приморју је свако ко носи пругастоплаву мајицу ходајуца авантура.

Капетански Пераст политички је одвојен од суседног Котора. Има председника који тврди да 1492. г. ни на једном од три брода с Колумбом није пловио католички свештеник, али јесте тумач за хебрејски.

Маловић је, као нико пре њега, у роман уткао логику приморског начина живота и исплео љубавну причу у срцу урбане барокне бајке. Пред нама је изузетна повест о чувеном дезену који је постао глобални бренд, у чију историју су умешани Јевреји, католички краљеви, откриће Америке...

57 прича исто толико аутора, преведених са 11 језика.

Једна од особености ове збирке могла би бити разноврсност тема и књижевних поступака на основу којих се уочавају метаморфозе и могућности кратке прозе током два последња века. Имамо, рецимо, свезнајућег приповедача код Гогоља, Мопасана, Чехова; приповедање у првом лицу (По, Џојс, Бабељ), или у трећем, из угла главног јунака (Менсфилд, Хемингвеј); ауторе који се поигравају с приповедачким перспективама (Акутагава, Кортасар). Ту су приче-сновиђења (Кафка, Буцати, Сарамаго), драмски монолози (Бекет, Бернхард), приче са историјским мотивима (Јурсенар, Андрић) и оне где је мотив легенда или бајка (Акутагава, Картер). Борхесов „магијски реализам“ утицао је на читаву једну генерацију писаца друге половине 20. века (између осталих, на Кортасара, Калвина, Киша, такође овде заступљених). Ту су и зачетници модернизма (Џојс, Кафка, Лоренс), па, условно речено, позни модернисти и постмодернисти (Бартелми, Албахари, Басара, Бернхард, Куци), модерни традиционалисти (Сингер, Андрић, Манро, Тревор), као и представници „прљавог реализма“ (Карвер, Буковски, Велш).


Зашто „Метро”? Због ситних заблуда. Мислили смо да је подземље доле, тако смо и волели свој град. Неко је измислио тај редослед: упознаћеш град ако упознаш подземље. Зло није тамо, горе је на површини. Требало је да изградимо метро да схватимо како доле нема ничега...

Роман „Метро” Милана Оклопџића у свој тематски приоритет ставља специфичан пример београдског маргиналца, миље рок генерације, парадокс урбане и провинцијалне пригушености. Обележје конкретног времена у конкретном индивидуалном пределу, имагинарног и стварног искуства, перформанса са исповестима и самоироничног отуђења овај роман ослобађа општих места, познатих решења, ефемерија везаних за порекло, обичаје, стварност и оновременске неурозе... 






Приче са Галиоле Арсенија Јовановића много су више од путописа. Власник династије „Галиола” – јер сви Арсенијеви чамци и бродице на којима је пловио звали су се Галиола – приповеда причу о свету још од времена када је као седмогодишњак спустио мамино корито за веш у реку и отиснуо се са двогодишњим братом у далеки свет. Отада, мало времена је провео на сидришту, свеједно да ли је у Ровињу или у Београду. Луке постоје да би се из њих испловило.

У овој књизи плута расути терет једног живота који се живео пуним једрима. То су студије о поморству, бродски дневник, авантуристички роман, мемоари, водич за пловидбу Савом и Дунавом, Црним, Мраморним, Егејским, Јонским и Јадранским морем. Бродио је Арсеније на својим Галиолама много даље. И по хоризонтали, и по вертикали. „Галиола” нису само бродови и чамци. Галиола је и хрид на Северном Јадрану, тачка са којом се окончава овај путопис.

Драган Великић

Човек би рекао – ако путописи уопште имају путању, онда је она хоризонтална. Јер иде некако право, у даљину, чак и онда када су пред њом препреке.

Арсеније Јовановић нас је подучио да се хоризонталном путовању може придодати и оно вертикално, и то истовремено. Када боље размислимо, једно без другога и не иду. А он је своје виђење овог својеврсног еколошког путешествија захватио управо „усправно”; и по дубини и по висини, од сидра до јарбола, од тежине мисли до лакоће звезда, дубоко до чистоте воде и високо до јасноће неба.

У Причама са Галиоле сапутници смо једном неустрашивом и знатижељном духу који нас о једном трошку води кроз слатке воде двеју река и преко слане воде пет-шест мора. И све то у три различита путовања, на више различитих а истих Галиола, са разноразним морнарима – истовремено!

Тако то иде са путником по водама света. За њега су сва путовања и сви бродови – једно.

Владислав Бајац


У збирци Одакле долазе даброви надограђује се, превреднује и (пре)обликује високомодернистичко песничко наслеђе лалићевске и радовићевске провенијенције, уз битно прекрајање њиховог „шињела“ сензибилитетом и поступцима ближим актуелном песничком тренутку. Које то промене у Матовићевом песничком свету доносе Даброви? Путовање чије су станице помно организовани циклуси може да открије како песник поступно проширује хоризонте свог (песничког) искуства и „распакујући кофере“ смелије испитује „углове“ своје субјективности као и однос према (политичкој и друштвеној) стварности. (…) 
Матовић ненаметљиво динамизује рефлексивни песнички израз, манир важан за наше савремено песништво и уопште за модерну српску лирику, настојећи да остане у ономе што му је иманентно – испитивање конфигурације сопства прегледним песничким изразом – уз свест да сам рад језика и обострано „кривудање“ песничког говора и егзистенцијалног искуства, не обезбеђују увек укрштање тих „путања“ по вољи субјекта. (Горан Коруновић)


Одабрао Радомир Д. Митрић

Постави коментар Blogger

 
Top