0



(предавање)

Желим прво да вам се захвалим што сте ме примили међу вас. Многе ствари нас повезују, почев од овог заједничког питања које постављамо, свако са свог места: Шта значи читати? Како читати? Зашто читати? Па ипак, једна ствар нас раздваја коју се нећу трудити да прикријем: већ дуго времена немам никаквог педагошког искуства: данашњи лицеј, колеж и школа су ми непознати; а моја лична пракса подучавања — која ми је веома важна — у Ecole des hautes etudes крајње је споредна, крајње аномична, унутар самог постшколског подучавања. Но, имајући у виду да је ово конгрес, чини ми се да би било боље да свако искаже свој лични глас, глас своје праксе; нећу се дакле трудити да се придружим, да подражавам некакву педагошку компетенцију која ми није својствена; задржаћу се на случају појединачног читања (као што је и свако читање?), читању субјекта који јесам, који верујем да јесам.

По питању читања налазим се у стању велике доктринарне збуњености: доктрине о читању немам, док се са друге стране доктрина о писању полако исцртава. Ова збуњеност каткад досеже и до саме сумње: не знам да ли уопште треба имати доктрину о читању; није ли читање у бити вишеструко поље расутих пракси, несводљивих учинака, и није ли стога само читање читања, Мета-читање, ишта друго до прасак идеја, страхова, жеља, задовољстава, пригушивања, о којима ваља говорити врло поступно, сходно слици мноштва радионица из којих се састоји овај конгрес.

Нећу се трудити да умањим своју збуњеност (немам, уосталом, ни начина за то), већ само да је ситуишем, да схватим разграничење чија је представа читања очито мој предмет. Одакле кренути? Па можда од онога што је омогућило модерној лингвистици да се покрене: од појма пертиненције.

1. Пертиненција

Пертиненција, то је — или је бар била — тачка гледишта у лингвистици са које изабирамо да посматрамо, испитујемо, анализирамо један тако разнородан и неуједначен скуп какав је језик: тек пошто је одлучио да језик посматра са становишта смисла, и искључиво са тог становишта, Сосир је престао да тапка у месту, да се залуђује, и могао је да оснује једну нову лингвистику; тек одлучивши да гласове разматрају искључиво под пертиненцијом смисла, Трубецкој и Јакобсон су дозволили развој фонологије; тек прихвативши да, упркос многим другим могућим разматрањима, у стотинама народних прича види само сталне и повратне ситуације и улоге, укратко форме, Проп је засновао Структуралну анализу приче.
Када бисмо могли дакле да се одлучимо за једну пертиненцију која би нам омогућила испитивање читања, могли бисмо да се надамо полаганом развоју једне лингвистике, или семиологије, или једноставно (да се не бисмо преоптеретили дуговима) Анализе читања, анагносиса, анагнозе: Анагносологије: зашто да не?

Нажалост, читање још увек није сусрело свог Пропа или Сосира; ту жељену пертиненцију, слику олакшања за научника, ми не налазимо — или бар не још: претходне пертиненције не одговарају читању, или их барем ово превазилази.

1. У пољу читања нема пертиненције објеката: глагол читати, очигледно далеко транзитивнији од глагола говорити, може бити засићен, катализован, хиљадама објеката: читам текстове, слике, градове, лица, покрете, сцене итд. Ови објекти су толико разнородни да их не могу ујединити ни у какву супстанцијалну нити формалну категорију; могу само да им изнађем једно јединство намере: објекат који читам постоји искључиво мојом намером да читам: он је једноставно: за читање, легендум, зависан од феноменологије, а не семиологије.

2. У пољу читања — а ово је већи проблем — нема ни пертиненције нивоа, не постоји могућност да се опишу нивои читања, јер не постоји могућност да се закључи листа тих нивоа. Наравно, постоји извор графичког читања: то је учење слова, написаних речи; али, с једне стране, постоје читања без учења (читање слика) — бар без техничког учења, ако не културног — а с друге стране, пошто је та techne усвојена, не знамо где да зауставимо дубину и расутост читања: ухвативши један смисао? Који смисао? Денотативан? Конотативан? То су артефакти, рекао бих етички, јер денотативно значење тежи да прође као једноставно, истинито значење и да постави једно правило (колико људи је умрло за једно значење?), док конотација дозвољава (и то је њена морална предност) да се да право вишеструком значењу и да се читање ослободи: али докле? До у бесконачност: нема структурних стега које би затвориле читање: могао бих померити у бесконачност границе читљивости, одлучити да је коначно све читљиво (ма колико нечитљиво деловало), али такође, у супротном, одлучити да у основи сваког текста, ма како читљиво био он замишљен, има, остаје нешто нечитљиво. Знање-читање може бити заокружено, проверено у свом почетном стадијуму; али убрзо оно остаје без основа, без правила, без ступњева и без свршетка.

За ту тешкоћу изналажења пертиненције која би омогућила оснивање кохерентне Анализе читања можемо сматрати да смо ми одговорни, због недостатка духа. Али можемо такође претпоставити да је им-пертиненција урођена читању: нешто ће, статутарно, доћи да помути анализу објеката и нивоа читања, и тиме упропастити не само свако истраживање пертиненције у Анализи читања, већ, шта више, можда и сам концепт пертиненције (пошто се изгледа исто то успут збива лингвистици и наратологији). То нешто мислим да сам у стању да именујем (на један, уосталом, баналан начин): то би била Жеља. Зато што је свако читање прожето Жељом (или одбојношћу), Анагносологија је тешка, можда немогућа — увек када постоји могућност да се оствари тамо где је не очекујемо, или бар не тачно тамо где је очекујемо: према традицији — скорашњој — очекујемо је са стране структуре; и несумњиво имамо у неку руку и разлога за то: свако читање се одиграва унутар једне структуре (била она вишеструка, отворена), а не у тобож слободном простору некакве тобожње спонтаности: не постоји „природно”, „дивље” читање: читање не превазилази структуру; оно јој је подређено: треба је и поштује; али оно је и изокреће. Читање би било покрет тела (пошто се подразумева да читамо телом) који истовремено поставља и квари свој поредак: унутрашњи додатак изокретања.

 2. Потискивање

Не интересује ме да конкретно говорим о променама жеље за читањем; између осталог, не могу да одговорим на ово узнемирујуће питање: зашто Французи данас не желе да читају? Зашто, како се чини, педесет од сто њих не читају? Оно што би нас могло зауставити на тренутак јесте траг жеље — или не-жеље — који постоји унутар читања , под претпоставком да постоји жеља да се чита. И пре свега, потискивања читања. На памет ми падају два.

Прво произилази из свих стега, социјалних или интериоризованих хиљадама посредника, које од читања чине једну дужност, где је сам чин читања одређен једним законом: чин читања, или још боље, ако је могуће рећи, чин да се нешто прочитало, готово ритуални траг неке иницијације. Не говорим дакле о „инструменталним” читањима која су неопходна за усвајање знања, технике, где се чин читања губи пред чином учења; говорим о „слободним” читањима која су пак обавезна: треба да се прочитала Принцеза од Клева, Анти-Едип. Откуда долази то правило? Из различитих инстанци, од којих је свака заснована на вредности, на идеологији: првоборац авангарде треба да је прочитао Батаја, Артоа. Током дуго времена, док је читање било уско елитистичко, постојале су дужности универзалног читања; претпостављам да је са крахом хуманистичких вредности дошло и до краја таквих дужности читања: замениле су их појединачне дужности, везане за „улогу” коју субјекат увиђа да има у данашњем друштву; није више вечност културе та која намеће правила читања, већ она долазе од једне чудне инстанце, или барем загонетне, која се налази на граници између Историје и Моде. Оно што желим да кажем је да постоје закони групе, микро-закони, од којих треба имати право да се ослободимо. Или још: слобода читања, ма која била њена цена, то је такође слобода да се не чита. Ко зна да ли се неке ствари не мењају, ко зна да ли се неке важне ствари не дешавају (у послу, у историји историјског субјекта) не само под утицајем читања, већ и под утицајем заборава читања: оним што бисмо могли назвати неусиљеностима читања? Или још: у оквиру читања, ма колико то коштало институције, Жеља не може бити одвојена од своје унутрашње пулсирајуће негативности.

Друго потискивање је можда оно које долази од стране Библиотеке. Није наравно реч о томе да се оспори библиотечка институција, нити да се одврати од њеног неопходног развоја; реч је само, и једноставно, о томе да се препозна траг потискивања који постоји у оној фундаменталној и неизбежној црти Јавне Библиотеке (или само заједничке): њеној фактичности. Фактичност сама по себи није један од путева потискивања (Природа нема ничег нарочито ослобађајућег); ако због фактичности Библиотеке пропада Жеља за читањем, то је из два разлога:

1. По свом положају, ма које биле њене димензије, Библиотека је бескрајна, тиме што је увек (ма како добро била замишљена) уједно и изван и изнад потражње: по правилу, жељена књига никада није ту, док вам се препоручује нека друга: Библиотека је место супституције жеље; наспрам авантуре читања она је стварност, тиме што Жељу призива поретку: увек превелика и премала, она је у бити непримерена Жељи: да би из једне Библиотеке извукао задовољство, испуњење, уживање, субјект мора да се одрекне истицања сопственог Имагинарног; треба да је завршио са Едипом — не само оним Едипом који се јавља у доби од четири године, већ целог живота докле год се жели. Овде се налази само обиље књига које је закон, кастрација.

2. Библиотека је простор који посећујемо, али не и простор у којем живимо. Требало би да у нашем језику, за који се пак каже да је добро сачињен, постоје две различите речи: једна за књигу из Библиотеке, и друга за књигу-код-куће (ставимо цртице, пошто је то аутономна синтагма која се односи на специфичан објекат); једна за позајмљену књигу — најчешће путем бирократског или магистралног посредовања, друга за шчепану, зграбљену, набављену, узету књигу, као да је она већ какав фетиш; једна за књигу-предмет дуга (треба је вратити), друга за књигу-предмет жеље или тренутног захтева (без посредовања). Домаћи простор (а не јавни) одузима књизи сваку функцију социјалног, културног и институционалног привида (осим у случају цоси-цорнерс-а пуних набачених књига). Зацело, књига-код-куће није део сасвим чисте жеље: она је (углавном) прошла кроз једно посредовање које нема ничег нарочито личног: новац; требало ју је купити, самим тим не купити друге; али пошто ствари стоје тако како стоје, сам новац је једно ослобађање — што Институција није: купити може бити ослобађајуће, позајмити сигурно не: у оквиру фуријеристичке утопије књиге готово ништа не вреде, али ипак пролазе кроз посредовање новца: обавијене су извесним Трошком и од тог тренутка Жеља функционише: нешто је одблокирано.

3. Жеља

Шта од Жеље постоји у читању? Жеља не може да се именује, чак ни да се (за разлику од Потражње) каже. Ипак, сигурно је да постоји извесна еротичност читања (у читању, жеља је ту са својим објектом, што је дефиниција еротичности). За еротичност читања можда не постоји чистија одбрана од оне епизоде у Трагању за изгубљеним временом где нам Пруст приказује младог Приповедача који се затвара у собице Комбреа да би читао (да не би гледао своју баку како пати, којој се, забаве ради, каже да ће јој муж пити коњак...): „Пењао бих се на сам врх куће да плачем, крај сале за учење, под кровом, у једну малу собу која се осећала на ирис и коју је такође својим мирисом обавијала дивља црна рибизла изникла напољу међу каменовима зида и чија је једна расцветала грана улазила кроз полуотворен прозор. Намењена нечему посебнијем, и вулгарнијем, та собица, одакле се преко дана могло видети све до куле Роуссаинвилле-ле-Пина, дуго времена ми је служила као уточиште, нема сумње зато што је била једина коју ми је било дозвољено да закључам, за сва моја занимања која су захтевале једну ненарушиву самоћу: читање, сањарење, сузе и сласт.”

Тако се жељено читање јавља означено двема основним цртама. Затварајући се да би читао, чинећи од читања једно стање потпуне одвојености, скривености, чиме се читав свет поништава, читалац — онај ко чита — поистовећује се са два друга људска субјекта — истину говорећи веома слична — чија стања такође захтевају нагло одвајање: заљубљеним субјектом и мистичним субјектом; Тереза од Авиле је управо од читања направила замену за мисаону молитву; а заљубљени субјект је, као што знамо, одређен извесним повлачењем из стварности, он се одваја од спољашњег света. Ово довољно добро потврђује да је субјект-читалац, субјект у потпуности заточен под регистар Имагинарног; све његово економисање задовољством састоји се из сређивања његовог двојног односа према књизи (то јест Слици), затварајући се да би био сам са собом, приљубљен уз себе, с носом уз себе, ако смем рећи, попут детета приљубљеног уз Мајку и Заљубљеног обавијеног око вољеног лица. Собица који мирише на ирис, то је сам руб Огледала, место где долази до рајског срашћивања субјекта и Слике-књиге.
Друга црта која чини жељено читање — о томе нам експлицитно говори епизода из собице — јесте ова: при читању сва телесна узбуђења су присутна, измешана, испреплетана: фасцинација, испражњеност, бол, сласт; читање ствара једно узбуђено тело, али не распарчано (без чега читање не би зависило од Имагинативног). Ипак, нешто далеко загонетније се да прочитати из ове прустовске епизоде: читање — задовољство читања — било би у некаквој вези са аналношћу; једна иста метонимија повезивала би читање, излучевине и — како смо видели — новац.

А сада — не напуштајући собу за читање — ово питање: постоје ли различита задовољства читања? Је ли могућа типологија тих задовољстава? Чини ми се да постоје у сваком случају и у најмању руку, три типа задовољства читања, или, да будем прецизнији, три пута којима Слика читања може да ухвати субјекта који чита. Према првом типу, читалац са прочитаним текстом успоставља фетишистички однос: ужива у речима, у одређеним речима, у одређеним распоредима речи; у тексту, плаже, острвца се исцртавају у чије фасцинације урања субјект-читалац, губи се; то би био тип метафоричког или поетског читања; да би се такво задовољство осетило да ли је потребно велико језичко образовање? Није сигурно: чак и јако мало дете у тренутку тепања познаје еротичност речи, оралну и звучну праксу која се нуди импулсу. Према другом типу, који је супротан, читалац је на неки начин извучен испред, током целе књиге, једном силом која је увек мање или више прерушена а припада реду неизвесности: књига се мало по мало поништава и баш се у тој нестрпљивој, понесеној потрошњи налази уживање; реч је наравно пре свега о метонимијском задовољству сваког приповедања, не заборављајући да се и само знање или идеја могу испричати, подређени покрету неизвесности; и пошто је ово задовољство очито везано за праћење оног што се дешава и разоткривање онога што је скривено, можемо претпоставити да постоји некаква веза са хватањем првобитне сцене: желим да изненадим, посустајем од чекања: чиста слика уживања, која не припада поретку задовољења; требало би уосталом у супротном испитати блокирања, одбојности читања: зашто неку књигу не довршавамо? Зашто Бувар, одлучивши да се занима за Философију историје, не може да заврши чувену Босијеову Расправу? Да ли је то Буварова или Босијеова грешка? Постоје ли универзални механизми привлачности? Постоји ли некаква еротска логика Приповедања? Структурална анализа приповедања требало би да овде себи постави проблем Задовољства: чини ми се да одсад за то има средстава. Коначно, постоји још трећа авантура читања (називам авантуром начин на који задовољство долази до читаоца): то је, ако се може рећи, авантура Писања; читање је спроводник Жеље за писањем (сада смо сигурни да постоји извесно задовољство писања, иако је оно и даље веома загонетно); није реч о томе да обавезно пожелимо да пишемо попут аутора кога нам се свиђа да читамо; оно што желимо је само жеља коју је скриптор имао да пише, или још: желимо жељу коју је аутор имао од читаоца док је писао, желимо оно волите ме које постоји у сваком писању. То је оно што је сасвим јасно рекао писац Роже Лапорт: „Чисто читање које не призива неко друго писање је за мене нешто несхватљиво. Читање Пруста, Бланшоа, Кафке, Артоа, није ми улило жељу да пишем о овим ауторима (нити чак, додајем, попут њих), већ да пишем”. Из овакве перспективе читање је заиста један вид продукције: не више унутрашњих слика, пројекција, фантазми, већ дословно рада: утрошен производ се враћа у продукцију, у обећање, у жељу за продукцијом, и ланац жеља почиње да се одвија тиме што свако читање вреди и за писање које проузрокује, до бесконачности. То задовољство продукције, да ли је елитистичко, резервисано искључиво за виртуалне писце? Све у нашем друштву, друштву конзумације, а не продукције, друштву читања, виђења и примања звукова, а не друштву писања, гледања и слушања, све је уређено тако да онемогући одговор: љубитељи писања су раштркани, скривени, притиснути хиљадама стега, чак унутрашњих.

То је већ цивилизацијски проблем: али ја сматрам, моје дубоко и стално убеђење је да никада неће бити могућно ослободити читање, ако истим подухватом не ослободимо и писање.

 4. Субјект

Доста је било говора, и пре саме појаве Структуралне анализе, о различитим тачкама гледишта са којих аутор може да исприча причу — или једноставно изложи неки текст. Један од начина да се читалац привеже за једну од теорија Приповедања, или у ширем смислу једну од Поетика, био би сматрати и њега самог као некога ко заузима одређену тачку гледишта (или сукцесивно више њих); другим речима: посматрати читаоца као једног од ликова, учинити га једним од ликова (чак не обавезно ни једним од привилегованих) фикције и/или Текста. Демонстрација је дата у оквиру грчке трагедије: читалац је онај лик који је присутан у сцени (било то скривено) и који сам за себе чује све оно што сваки од партнера у дијалогу не чују; његово слушање је двоструко (и дакле виртуално вишеструко). Другим речима, читаочево специфично место јесте параграм, онакав какав је опседао Сосира (није ли се тада осећао као да луди, он, научник, пошто је био само и у потпуности читалац?): истинско читање, читање које би прихватало своју потврду, било би лудо читање, не тиме што би измислило невероватна значења („противзначења?), не тиме што би „булазнило”, већ тиме што би примило симултану мноштвеност значења, тачака гледишта, структура, попут простора који се протеже изван закона који прописују контрадикцију („Текст” је сама постулација таквог простора ).

Замишљање једног потпуног читаоца — то јест тотално вишеструког, параграматичког — можда је корисно због тога што омогућава увид у оно што бисмо могли назвати Парадоксом читаоца: опште је прихваћено да читати значи декодирати: слова, речи, значења, структуре, и то је неоспорно; али гомилајући сва могућа декодирања, пошто је читање неограниченог правца, одузимајући смислу ступањ заустављања, постављајући читање на слободан пут (што је његов структурни позив), читалац је ухваћен у дијалектички обрт: коначно, он више не декодира, већ над-кодира; он не дешифрује, он продукује, гомила говоре, пушта да ови стално и непрекидно прелазе преко њега: он је тај прелаз.

Но, то је и само стање људског субјекта, барем оног којег психоаналитичка епистемологија покушава да разуме: субјекта који није више мислећи субјекат филозофије идеализма, већ пре субјект одвојен од сваког јединства, изгубљен у двоструком непознавању свог несвесног и своје идеологије, и немајући за потпору ништа до вртешку језика. Тиме желим да кажем да је читалац субјект до краја, да је поље читања поље субјективности која је апсолутна (у материјалном смислу који ова стара идеалистичка реч може од сада имати): свако читање почиње од субјекта и од њега је одвојено само ретким и финим посредовањима, учењем слова, нешто реторичких обрта, изван којих ће се убрзо наћи сам субјект у својој сопственој, појединачној структури: или у оној која жели, или перверзној, или параноичној, или имагинарној, или неуротичној — наравно, и историјској: отуђен идеологијом, рутином кодова.

Све ово је речено да бих назначио да не би било разумно надати се Науци о читању, Семиологији читања, осим ако се не прихвати да би једног дана била могућа — контрадикција у изразима — Наука о Неисцрпном, о Безграничном премештању: читање, то је управо та енергија, радња која ће бити схваћена у том тексту, у тој књизи, чак оно „што се не да исцрпсти категоријама Поетике”; читање би, све у свему, било непрестано крварење којим би се структура — стрпљиво и корисно описана од стране Структуралне анализе — стропоштала, отворила, изгубила, верна по томе сваком логичком систему који ништа не може дефинитивно да затвори — остављајући нетакнутим оно што би требало назвати кретањем субјекта и историје: читање, било би тамо где се структура слуђује.

(1975)

С француског превела Ива Милић

Изворник: Хипербореја

Постави коментар Blogger

 
Top