0
Станислав Краков (Крагујевац, 29. март 1895 — Женева, 15. децембар 1968)

*

СТАНИСЛАВ КРАКОВ



Станислав Краков је био српски књижевник и филмски редитељ. Рођен је у Крагујевцу од оца др Сигисмунда, лекара пољског порекла и мајке Персиде, унуке Николе Станојевића кнеза из Зеока, синовца кнеза Станоја Михаиловића који је убијен у сечи кнезова.

БИОГРАФИЈА

Пошто није могао бити примљен у редовну војску са непуних седамнаест година се пријављује као добровољац код Војводе Вука. У току балканских и Првог светског рата седамнаест пута рањаван. Одликован 18. пута. 

После рата од 1919. до 1931. објављивао је прозне текстове у готово свим листовима и часописима. Написао је: романе, "Кроз буру", (1921) "Крила" (1922), путопис "Кроз јужну Србију" (1926), мемоарску прозу "Наше последње победе" (1928), књигу приповедака "Црвени пјеро". Од историјско-публицистичких дела написао је "Пламен четништва" (1930), "Престолонаследник Петар" (1933) и "Генерал Милан Недић" (1963—1968). Његово аутобиографско дело је "Живот човека на Балкану". Станислав је редитељ филмског дела "За част отаџбине" које је премијерно приказано 25. марта 1930. године. Био је уредник Политике, главни уредник часописа "Време" и директор радио Београда 1940—1941. год. Током Другог светског рата подржао генерала Милана Недића који му је био ујак те је остатак живота провео у изгнанству. Умро у Швајцарској.

СУДБИНА

О свом животу у постхумно објављеном делу "Живот човека на Балкану" Станислав пише:

"Познао сам високе тачке успона и сву горчину и понижење када се додирне дно људског друштва. Ако је авантура увек непредвиђени обрт, увек изненађење, најчешће опасност, често бљештави успех а још чешће сурови пад, онда сам проживео једну луду, често блиставу а често болну авантуру свога времена и свога родног тла.

Седао сам за трпезе многих краљева и био срећан што сам могао као једину храну испечем шаку кукуруза на ватри која је издисала. Корачао сам стотине метара преко језивог моста начињеног од лешева људи и коња, не додирнувши ногом земљу претворену у густу и дубоку блатну масу, и ношен сам као победник кроз улице покривене цвећем, на рукама раздраганих девојака. Познао сам, понекад се и спријатељио са многим шефовима држава и моћним диктаторима, али сам зато имао прилике да упознам и њихове такмичаре па чак и џелате. Један од највећих потентата савремене Европе слао ми је свој лични авион да ме — са око 2000 километара одстојања — доведе на његов гарден-парти, да бих касније, приљубљен лицем уза зид, са рукама више главе, осећао на леђима додир цеви митраљета људи истог тог мог љубазног домаћина.

Био сам партнер на бакари у Кану и Довилу милијардера Блументала и бившег португалског краља Мануела, да бих касније играо у коцку шећера покер у тамничном "казино Бурбаки" са камбриолером Јеанот, једним агентом Виетмина и једним белгијским хомосексуалцем.

Два места су ми, у мојој земљи, уз фанфаре, под заставама и цвећем, предале диплому свога почасног грађанина, а једно чак дало моје име једној својој главној улици, док сам се, коју годину касније, морао да скривам по неприступачним планинским свратиштима под лажним именом, са лажним занимањем и лажном народношћу. Једна енциклопедија моје земље забележила ме је као "великог јунака ратова", док ми је, освајајући место мог становања, један нови господар дао назив "народног непријатеља". Добио сам осамнаест одликовања, од којих су пола ратна, и добио сам три смртне пресуде."1

_____________

1 Станислав Краков: "Живот човека на Балкану", Наш дом — Београд, стр. 12 Википедија

~

"Ћерка му је сачувала рукопис који су издавачи 'Наш дом' Владимира Димитријевића и 'Војно дело' из Београда назвали 'Животом човека на Балкану', и штампали без главе о Космету, и после 75 година сматрајући је преопасном."

"Године 1968. написао је три поглавља 'Живот човека на Балкану'. Смрт га је спречила да заврши ову своју аутобиографију. Живео је у Паризу, али је умро 15.12.1968 године у Женеви где је пребачен ради лечења.

Одломак из романа КРИЛА


Са ратних бродова су сијале сјајне очи рефлектора ко чаробни светлопади. Широке, сјајне бразде шетале су по небу које је било пространо и мирно. Млазеви се сретали и укрштали. 

У тескобним баракама болничким било је запарно. Тела маларичних болесника горела су у огњу. Једног слепог интенданта мучила је шкрипа кревета његовог суседа. Ипак није могао да види како се над пилотом са сломљеном ногом наднео бели, поноћни анђео. Војници говоре како анђели смрти лежу уз самртнике. Авијатичар је и крај сломљене ноге био румен и леп дечко. 

У бару је пијани Шкот са руменим коленима подизао коцкасту сукњицу, и подносио једном преплашеном Грку под нос своју маљаву песницу. 

— Хип, хип, хуурра! 

Неко је ударао савезничке химне по старом клавиру, а пијани морнари клицали су у хору. Војничка станица била је далеко ван града. Свуда дуж рампи црнела се полегла тела као преорана поља. Дуга сенка од станичних зграда падала је на њих, и само се на месечини светлуцало скупљено оружје, крај кога су корачали дремовни стражари. Било је доста тихо и чуло се хркање поспалих. Један стражар се дуго загледао у џиновску сенку два огромна топа, која су као две дуге претње штрчала врх блиндираног воза. 

Опружен на коњском ћебету мајор Милорад је тонуо у дремеж као у понор. Фењер је пред њим сањиво жмиркао. Долазак двеју прилика одједном га трже. Војник се сагибао и спуштао нешто пред њега на земљу, а ађутант је набрајао изостале. 

— Само трећа чета није поднела. 
— Увек она мора да задоцни... а што си ту конзерву... 
— Добро вече, господин' мајоре. 

Нова висока прилика избија из мрака. Засењен фењером мајор је загледа. 

— А... ви сте то, Дановићу. Седите. Сад баш говорим о извештају. Размазили сте тог вашег писара. Хоћете ли коњака? Узмите. Тако из чутуре. 

Капетан је брисао подшишане бркове. 

— Добар је. Имам за сутра одличну малагу. Извештај ће писар сад донети. А—ха, а—ха, — капетан се суво накашља. — Изгрдио сам га. Пипав је. Шта ћете, младићи. Ха, изгледа да смо данас сјајно прошли (капетан је био са четом на челу). Као гренадири. А пуковник се опет нешто љути. 

Глас из помрчине: 

— Љути се. Разобадао се на коњу. Да сам му метнуо ранац на леђа не би се љутио. Добро вече, господо. Чујем да имате доброга коњака. 

На светлости се указала дуга прилика потпоручника Мије. 

— Охо, па ово је добро. 

И чутурица се опет нагла. 

Над поспалим војницима лебдео је загушљиви задах прашине и зноја. У горњем граду сред нагнутих кућа са решеткама платани су били жути, а у Светој Параскеви мозаици из В века били су тако дивни, да се сада танке усне једнога плавога војника смешиле у сну. 

— Укрцавамо се у зору. Ех у име Бога, — мајор се прекрсти, — излази се на фронт. 
— Еј, Душко, нема више Одеона ни Денизета. 

Капетан је при смеху открио своја два златна зуба. А Душко се смешио, јер се сећао пољупца који је данас са златних зуба у лету примио. 

Сећао се и Мија. 

— Ех, дабогме да смо имали успеха. Те каквог. Душко је добио пољубац од мале Викторије, кроз ваздух; на вас се, чика—Јоцо, много смејала она чупава Вида, камењарка, а Андрија са победоносном трбушином и она оклопњача Ида... био је читав пријатан скандал код Тур— Бланша... André, cher André... како се само војници смејали. 

Солун је спавао у мраку. Из малог прљавог бара избацили су на улицу пијаног Енглеза. Један официр је спавао пред улазом малога хотела, у коме су собарице биле скупље него собе. Патроле су крстариле градом, и купиле поспале пијанце. 

— Да се спава, рече мајор. 
— Лаку ноћ. 

Мија је сетно погледао на чутуру која није била празна. Фењер је угашен. 

Душко је већ тихо шикао са главом на бисагама, и није осећао како му револвер жуља крста. Сањао је о некој црној жени, која је при ходу избацивала високе кукове, и имала јамице на лактовима. 

Мајор је лежао на леђима. Црна грана багрема му је заклањала звезде. Нешто се тешко наднело над њиме. Очи су сијале у мраку. Одједном се замаглише. Мека бескрајна туга за нечим што је изгубљено разли се кроз тело. Би готов да заплаче. 

— Матора луда. — Трже се и затресе незадовољно својим рашчупаним брком. Потом се окрете на страну, но још је дуго слушао испрекидани кашаљ једнога стражара.


Четрдесет година од смрти српског књижевника, идејног и националног узора 


Краков је човек чудесне животне и идејне вертикале. Увек је био исправно опредељен и свесно жртвован за српску идеју. Био је пример како се треба борити, како треба писати, како треба политички деловати и како треба веровати у храброст. У њему је створена синтеза националног, модерног, традиционалног, десног и храброг Србина који својим примером негира тезу овдашњих књижевника да је само антинационално писање у жанровском распону од "посттитоизма" до антиратних додворавања једина српска књижевност која вреди и која влада овдашњом сценом.

Прошло је четрдесет година од смрти Кракова у Француској и више од сто година од рођења у Крагујевцу где му је отац службовао као војни лекар. Као лице са комунистичке потернице провео је живот у емиграцији од 1944 до 1968 живећи полуилегално од сталних претњи југоудбаша који су покушавали да га ухапсе и изруче као опасног антиброзовског елемента. У једном таквом покушају хапшења у дослуху са француским комунистима Станислав Краков се је спасио изручења покушајем самоубиства сечењем вена једва преживљавајући потом у болници.

Његово књижевно и публицистичко дело има трајну вредност али чињеница је да није успело да заживи попут дела Јована Дучића или Милоша Црњанског иако је по својој вредности равно делима ове двојице великанана који су прошли сличан пут. Разлог томе је на првом месту што је Краков политички био на линији генерала Милана Недића што је и дан данас највећи грех за оне који мисле апологетски на матрицама равногорства, англофилског демократизма или некаквог новог левичарства.

Реално Краковљево дело је и данас опасно за њихов приступ политичкој историји која је опседнута мантрама 27. марта 1941 или 9. марта 1991. То је вероватно и допринело да се незаврши пројекат издавања дела започет 1991. године у издању Филипа Вишњића. Лоше осмишљен концепт дела, погрешно представљен јавности, корице три објављене књиге дизајниране попут издања партијских публикација из педесетих година су довеле до тога да та издања буду "мртва". Можда је и био циљ приређивача да се дотуче дело књижевника националисте. Дело је упркос овом промашеном пројекту враћено кроз репринте три књиге /Пламен четништва; Наше последње победе и Генерал Милан Недић / у издању малих кућа Хипнос, Слободна књига и Нова искра читаоцима на прави начин. Прави повратак је било објављивање књиге Живот човека на Балкану /Наш дом Београд 1997 и потом у више издања/ која представља рукописну прозну заоставштину и синтезу двадесетог века кроз догађаје у којима је сам био судионик од ратова 1912 па до 1944. године.

Дело Станислава Кракова заслужује да буде издавачки присутно у бројним издањима попут књига Јована Дучића или владике Николаја Велимировића. Заслужује и да буде објављено све оно што је аутор публиковао по разним међуратним часописима, зборницима, алманасима као и у ратној периодици 1941—1944. година. Уз све то потребно је урадити и целовиту ауторску библиографију.

Станислав Краков је човек необичног порекла и занимљиве биографије. По оцу Сигисмунду Пољак, по мајци Персиди Србин, по осећањима Свесрбин. Рођен је у Крагујевцу 29. марта 1895. године а преминуо у Сен Жилијену 15. децембра 1968. године. Мати Персида, рођена Недић је била праунука кнеза Станоја из Зеока и рођака генерала Милана Недића.

Као ђак седмог разреда гимназије пошао је као добровољац у рат против Турске 1912. године. Следеће године опет је у бојним редовима, овог пута против Бугарске где је и рањен код Криве Паланке. Са последњном класом питомаца 1914. излази из Војне академије и креће право на фронт. Овог пута против моћне аустроугарске царевине. Учествовао је у многим биткама, био је рањен 1915. године. Преживео албанску голготу. Избио међу првима на врх неосвојивог Кајмакчалана. Први ушао у Велес. Био је увек међу најхрабријим и најбољима каква је била цела наша војска тог времена како су они волели да говоре "Од Обилићевог соја".

После рата, због запостављања академаца његове класе и фаворизовања бивших аустроугарских официра Хрвата и других иступио је са великим бројем Срба из војске у чину потпоручника. Апсолвирао је права 1924, радио је као новинар од 1921 до 1933, а потом као уредник листа Време од 1934 до 1938. Био је члан редакције и уредник листова Наша крила (1924—1939) и Телеграм (1939), а потом новинар и директор Радио Београда (1940—1941). За време рата (1941—1944) у Београду уређивао листове Ново време, Обнова, Записи. Први штампан текст му је приповетка Смрт капетана Ранђића (Мисао, 1919). Сарађивао у разним књижевним часописима, календарима, алманасима. Написао је предговор и био редактор Споменице погинулих и умрлих официра у рату 1912—1920 (Београд 1932). Сарадник је у монографији Београд (1940).

Објављене књиге: Кроз буру (Београд 1921); Крила (Београд 1922); Кроз Јужну Србију (Београд 1926); Наше последње победе (Београд 1928); Пламен четништва (Београд 1930 ); Престолонаследник Петар (Београд 1933); Генерал Милан Недић И—ИИ (Минхен 1963, 1968); Црвени Пјеро и друге новеле (Београд 1992); Живот човека на Балкану (Београд 1997); За част отаџбине (Београд 2000).

За заслуге Краков је добио следећа одликовања: Бели орао са мачевима ИВ степена; две златне медаље за храброст; Официр румунске круне; носилац Албанске споменице; Крст милосрђа.

Интелигентан, културан, даровит, пун љубави према земљи и народу, Краков посвећује свој живот новинарском позиву. Он ће београдском дневном листу Време дати снажан родољубиви тон, поетску свежину, силну борбеност против свих српских непријатеља. Да иронија нашег времена буде још већа назив Време ће преузети 1990 острашћени антинационални недељник. У време заоштрених односа између Краљевине Југославије и Италије тридесетих година прошлог века, после једног претећег говора Мусолинија у Милану против наше земље, Краков ће написати потресни чланак на првој страни Времена "Одговор јунацима са Капорета", с фотографијом на којој Мусолини у једној руци држи пушку а у другој књигу. Испод те фотографије је било написано: "У недостатку друге ратничке  славе". Италијански фашисти вриснули су до застрашивања ратом али се нису усудили ни да протест уложе. Нису, јер су по свој прилици знали да је тај оштар чланак Краков написао после једне аудијенције код краља Александра.

У то време Краков је објавио и своју књигу Пламен четништва у којој је на блистав начин описао четнике и четничке војводе, њихове борбе и подвиге у сударима са турским аскерима или бугарским комитаџијама. И сам јунак и песник у души и писац од талента Краков је дигао те свесне српске борце до орловских висина и овековечио их у српском народу.

Као бриљантан путописац оставио нам је уз књигу Кроз Јужну Србију и неколико путописа објављених у периодичним издањима. Између осталих ту је његов путопис "Преко Високих Дечана и Ловћена у Приморје" настао у пратњи краљевског пара и објављен у Алманаху Јадранске страже за 1926. годину. Аутор овог текста је приредио књигу путописа Станислава Кракова под именом "Трибалски вртлог" која још није објављена а која ће сабрати те његове сјајно написане текстове.

Оно чега се плаше овдашњи књижевни критичари и уредници и други етаблирани публицисти и интелектуалци је период Другог светског рата и сарадња Станислава Кракова са генералом Миланом Недићем коме је он посветио две своје велике документоване и историјске књиге. Спремао је и трећу, завршну али га је болест омела да је заврши а смрт да је објави. Управо у тим двема књига он је приказао време зашто је уз име генерала Милана Недића стајао додатак "Спасилац српског народа". Пошто је наша интелектуална јавност дводимензионална и појављује се у два вида као коминтерновско-титоистичко демократска и као равногорска истина генерал Недић је обогаћен епитетима колаборационисте јер није прихватао енглеску утилитаристичку доктрину да је добро да гине "Сто Срба за једног Немца" или комунистичку о хегемонистичком српском народу који се бори против братства-јединства и вређа бесмртног вођу тако је и Краков уз добар део истинских националиста оцрњен флоскулом "Сарадник окупатора". Управо када се прочита та монографија схвата се сва трагика нашег народа и опасност прихватања туђих идеологија као ширење зла у свом народу.

Станислав Краков је био човек велике људскости, велики писац и храбра личност. Ако ико заслужује да на репрезентативан начин његово дело буде враћено српској култури у виду штампања сабраних дела то је он. Четрдесет година после његове смрти мислим да се може направити једна истинита синтеза о његовој историјској и књижевној улози и овај текст је написан да заинтересује јавност о његовом делу.

Владимир Максимовић


СТАНИСЛАВ КРАКОВ — 17 ОДЛИКОВАЊА И СМРТ ЗАБОРАВЉЕНОГ ЕМИГРАНТА



Када је октобра 1912. избио Први балкански рат, међу бројним добровољцима који су похитали како би, како се тада говорило, "осветили Косово" налазио се и знатан број припадника највиших слојева тадашње Краљевине Србије. Тако је једна од првих жртава на српској страни био син актуелног министра Живана Живановића — Сања Живановић.

Било је то време када су бројни припадници друштвене елите веровали да их позиције и углед обавезују, као и да је најбоље васпитно средство лични пример.

Гимназијалац, син лекара краља Петра И, Сигисмунда Кракова, пољског емигранта, Станислав, намерио је тада да се придружи српским ратницима који су војевали широм европске Турске како би ослободили, како се тада говорило, Стару и Јужну Србију (данас Косово и Метохија и Македонија).

Пошто је с непуних 17 година као премлад одбијен у регуларним трупама, придружио се добровољцима (четницима) Војводе Вука.

Из Балканских и Првог светског рата изашао је с највишим српским и савезницким одликовањима. Рањаван је наводно чак 17 пута али је и добио, чудним стицајем околности, 17 одликовања.

Апсолвирао је права 1924. Спадао је међу најутицајнија и најпопуларнија "пера" у новинарству Краљевине Југославије. Уређивао је Време"(1934—38) тада угледан дневни лист, конзервативне орјентације, као и низ других листова, попут гласила заљубљеника у ваздухопловство "Наша крила" (1924—39). Отуда и наслов његовог романа "Крила".

Био је директор Радио-Београда (1940—41) што је у то време уз водство националне новинске агенције "Авала" било најистакнутије место у сфери медија.

Као литерата постао је познат двадесетих ратним романом "Крила", неком врстом сведочанства са Солунског фронта. Искуствима из рата бави се и његово дело "Кроз буру". Поједини критичари Краковљеву прозу сврставају у најбоље редове ратне литературе код Срба.

Бавио се и филмским стваралаштвом — аутор је познатог филма "За част отаџбине". Својим средствима основао је музеј чија су централна тема биле старине Јужне и Старе Србије.

Током Другог светског рата подржао је генерала Милана Недића, који му је био рођени ујак, отуда је остатак живота провео у беди у Француској, при чему се годинама скривао под лажним именом.

У међуратном Београду, Краков је помало важио за монденску личност. Тај ратник с мноштвом озбиљних рана једном је, због неузвраћене љубави, чак покушао самоубиство.

Била је то потпуно ванредна личност, ваљда у складу с његовим аристократским пореклом, литерата, врхунски новинар, запажен путописац, заљубљеник у ваздухопловство, колекционар и познавалац старина, озбиљан филателиста. Поседовао је сјајну зналачки одабрану библиотеку, чији се поједини остаци украшени укусним екс либрисом с породицним грбом, још каткад могу пронаћи по београдским антикваријатима.

Човек који је толико задужио своју земљу, који је на крају, поседовао највећи приватни музеј у тадашњој Југославији, умро је као заборављени емигрант, 15. децембра 1968. у потпуној беди.

Како је сам приметио у уводу за постхумно објављену аутобиографију, имао је прилике да упозна бројне владаре и друге моћнике, али је неретко срео и њихове џелате. Ретке су личности које су у тој мери живеле потпуно у складу с оним што су проповедале.

Дела: "Кроз буру", "Крила", "Кроз Јужну Србију", "Наше последње победе", "Пламен цетништва", "Престолонаследник Петар", "Црвени Пјеро", "Генерал Милан Недић", "Живот човека на Балкану" (аутобиографија).

Небојша Берец | 14.12.2010 | ТАЊУГ

Изворник: Ризница српска

Постави коментар Blogger

 
Top