0


Као студент књижевности сам уписао курс о Џејн Остин – одличан курс у чудном паковању. Скоро свих сто полазника су биле девојке (било је свега неколико нас младића), а предавања су била замишљена као узгајање опседнутости овом књижевницом. Професорка се на првом часу представила као Џејнита (Janeite), како је Би-Би-Си назвао припаднике “необичног америчког култа Џејн Остин”. Онда нас је питала да ли смо и ми Џејните, на шта је маса људи подигла руку. Уверавала нас је да овај курс неће бити протраћен на фанатичне љубитеље. Чак и ако смо “Гorдост и предрасуде” прочитали 12 пута (први пут вероватно у 10. години), и даље има простора за напредовање: ако не у посвећености, сигурно у проницљивости анализе. Знање ће допунити наше усхићење, разум ће обогатити нашу осећајност. Чак и “незналицама” ће се отворити више нивоа софистицираности значења.

Тада ми је ово било одбојно. Али – што би рекла Џејн Остин – први утисци су често поједностављени. Убрзо сам схватио да међу опседнутима са Џејн Остин има разних људи. (Филозоф Гилберт Рајли је на питање да ли чита романе одговорио: “Да, свих шест, сваке године”.) Открио сам и да скоро сваки стварно познати писац има свој култ. Култ Џејн Остин има ривалске култове: Дикенса, Толстоја, Елиота, Џојса, Хемингвеја, Лоренса и Фицџералда… Данас читаоци обожавају Карла Овеа Кнаусгарда (Karl Ove Knausgaard) или Елену Феранте (Elena Ferrrante). Џејните можда јесу Трекији[1] света књижевности, али њихова страст је само појачана верзија страсти обичних књишких мољаца.

Ако ништа друго, жар Џејнита истиче чињеницу, готово сувише очигледну да би се приметила: свет књига јесте романтичан свет. Романса чини структуру литерарног живота, а бити читалац често значи пратити њену кореографију: од пријемчивости и открића (“Баш сам је видео у књижари!”), до занесености, интимности, идентификације и опсесије. Са књигама се повезујемо на интелектуалном плану, али највреднија веза коју са њима градимо је емотивна; рећи да се само дивиш књизи или да је поштујеш на неком нивоу је увреда те књиге. Осећања су толико битна за књижевни живот да је тешко замислити начин повезивања са литературом који не укључује љубав. Без тих емоција, шта би читање уопште било?

***

У књизи “Волети књижевност – културна историја” (Loving Literature: A Cultural History) Дидра Шона Линч (Deidre Shauna Lynch), професорка енглеског на Харварду, показује нам да није увек било тако. Књижевност дуго није била вољена. Људи су читали главом, а не срцем (или су бар тако мислили) и била им је одбојна идеја читаоца који се емотивно везује за књиге и писце. Тек временом, пише Линч – негде између 1750. и 1850 – читање постаје “приватна и страствена” активност, у супротности са “јавном и рационалном”.

Како бисте разумели овај “рационални” приступ читању, Линч ће вас замолити да се пребаците у време када је уместо данашње књижевне културе владало оно што научници називају “реторичком” културом. Средином 18. века, типична антологија поезије – на пример “Британска муза” (The British Muse) из 1738 – више је личила на Бартлетове “Познате цитате” (Familiar Quotations) него на Нортонову Антологију. Песме су биле организоване према теми (“Раздвојеност”, “Несрећа”, “Прељуба”) и није постојала идеја да се оне поштују, већ да њихова елоквенција импресионира читаоца.

Када данас претражујете BrainyQuote.com, не замишљате себе како лутате кроз древно складиште освештане мудрости – ви само претурате около тражећи нешто што добро звучи и изражава вашу идеју. У реторичкој култури, пише Линч, “поезија се читаоцима нуди не као објекат љубави, већ као извор упутстава о лепом изражавању… како да се додворите објекту своје љубави и напредујете у свету”. Баш као –BrainyQuote .

Овај реторички свет пореметило је утврђивање књижевног канона, опште прихваћеног списка несумњиво вредних књижевних дела. “Формирање канона”, како то зову историчари књижевности, почело је средином 18. века из различитих разлога, од којих су неки били растући углед познавања уметности, њене стручне процене и, у Британији, промене закона о ауторском праву. (1774. у случају Доналдсон против Бекета, британске судије су одбациле систем трајног ауторског права у корист “јавног домена”; једна од последица ове одлуке била је нова идеја да књиге које одолевају испиту времена припадају свим Британцима.) Развој канона је променио однос људи према књижевности. Померио је временски фокус књижевног живота са садашњости на прошлост и учинио читање суштински носталгичном делатношћу.

Неки читаоци читају зато што желе да сазнају нешто о овде и сада. Али када је младој особи омиљена књига “Велики Гетсби” или “Џејн Ер” у питању је нешто друго. Та особа се, како то каже Линч, “труди да премости јаз између себе и другог, и сада и некад”. А из те тежње проистиче читав низ вредности. У реторичкој култури најважнији текстови су били они који су у току са збивањима, а “најбољи” читаоци су их користили да усаврше сопствену речитост. Али у времену када се књижевност поштује, најзначајније су оне књиге које су наџивеле своју еру, а “најбољи” читаоци они нарочито пријемчиви за еманације из далеких времена и са удаљених места. Бити читалац постаје идентитет за себе. Он се не задовољава присутним и жуди за још нечим. То нешто он проналази у интимној вези са сродним душама из других времена.

***

Како разумети ову нову културу читалачке жудње – то продирање осећања у подручје духа? Крајем 18. и почетком 19. века метафоре очараности, завођења и љубави већ су биле при руци. Убрзо су речници романсе и читања почели да се стапају. Семјуел Џонсон је 1750. написао да добра биографија може “оковати срце неодољивим интересовањем”. (Ми и сада говоримо о књигама на овај начин: “Постоји очаравајућа наметљивост нарације којој је тешко одолети”, написано је у Publishers Weekly-ју прошле године о роману “Чешљугар” (The Goldfinch). Књиге су почеле да задобијају неку побожну ауру, повезане су са приватношћу, осећањима, нежношћу. Доспеле су до најинтимнијих места у нашим кућама – до дечијих соба и ноћних ормарића у спаваћим собама. У време када је и сам брак постајао романтичнији, дуготрајна приврженост једној књизи и њеном аутору постала је нека врста племените лојалности. (“Свих шест, сваке године.”)

Неки читаоци и критика су се побунили против овог новог концепта књижевности. Она је организована око личности писца, тврдили су они, и зато се мање пажње поклања квалитету књиге. (Опијени читаоци, писао је Џонсон, не успевају да процене вредности књиге; њима се оне “свиђају ако им се допада аутор”.) И заиста, није све било мед и млеко. Љубав према књижевности је по себи злокобна; канон је, како то каже Линч, “културни простор загробног живота”. Викторијански читаоци одлазили су да посете “домове и духове” мртвих писаца које су волели. Осећајући, пише она, како се “књижевност никад не може волети више него када је на прагу смрти”, они су објавили – као и ми данас – смрт читања.

Ми смо наравно наследници овог горко-слатког завештања. Читајући књигу “Волети књижевност” у свом свакодневном животу сам почео да примећујем романсу о којој говори Линч – од локалне књижаре која продаје цегере са ликом Вирџиније Вулф и Џорџа Орвела, па до оних неизбежних случајева када мртви писци издају своје данашње поклонике. (“Не треба да будете превише заљубљени у оно што читате, јер ћете се неизбежно разочарати”, рекао је недавно филозоф Питер Троуни (Peter Trawny) о Мартину Хајдегеру). Прошле недеље сам препознао љубав о којој говори Линч у пажњи са којом стављам књиге на нову полицу у својој канцеларији.

Изгледало је да ће е-књиге и интернет одузети романтичност читању. Али иако је наш романтични однос са књижевношћу још далеко од ишчезавања, може бити да се прелива у друге сфере културног живота. Везивање за ТВ серије и филмове на пример – где се великодушна наклоност претвара у презир када је изневерена – личи на продужетак наше љубавне афере са књигама. То је начин на који се у данашње време поштује канон.

Остаје нам проблем наставника књижевности. Судећи по књизи Шоне Линч, они су у двострукој замци. Њихова дубока љубав према књигама није само неузвраћена – она је и неисказива. Чак и када говоре о писцима које воле, наставници морају да остану професионални, што само појачава поделу између љубави према књижевности и размишљања о њој. Линч показује да је волети књижевност нека врста перформанса, проигравање вековима старе метафоре. Ако је ово тачно, онда је и супротно – хладно, непристрасно, академско умовање – такође перформанс. То наставнике књижевности доводи у тежак положај. Не желећи да се препусте кич култури љубитеља књига, они често остају усамљени наспрам својих ученика.
Џошуа Ротман, Њујоркер, 02.02.2015.

Превела Ема Мимица

Пешчаник.нет, 15.02.2015.
———–   

 Trekkies, фанови “Звезданих стаза”.

Постави коментар Blogger

 
Top