0



 1. Горски, Весна Голдсворти, Геопоетика

Весна Голдсворти експлицитно узима за модел Великог Гетсбија, и њен роман ће, као и оригинал, сигурно дефинисати једно друштво у одређеном историјском тренутку: Лондон данас, док се живо месо града претвара у неживо злато страхотним Мидиним додиром неконтролисаног међународног богатства. Од овог суровог света она ствара, као и Фицџералд, причу о пикантној корупцији невиности, и то ради са толико неусиљеног стила и наративне елеганције да вас незаустављиво води напред, као да је реч о најукуснијем јелу, од једног до другог савршеног залогаја који се топи у устима.

Мајкл Фрејн, књижевник и драмски писац

Забаван и дирљив, ироничан и озбиљан, Горски је истовремено и књижевни омаж и дело високо оригиналне имагинације. Весна Голдсворти бриљантно пише о новцу, одећи, романтичној љубави и декадентном сексу – али и о различитим моделима емиграције. Јеу д’есприт са подједнако много срца и ума.

Ева Хофман, књижевница
Очаравајућа књига... Са много духа и поетске снаге, Весна Голдсворти пише о нашој опседнутости новцем, гламуром, проводом и сексом, али на крају нам пружа незаборавну љубавну елегију.

Софка Зиновјев, књижевница
Ево коначно и Гетсбија за данашњи Лондон – свети град руских супербогаташа. У свом прелепо написаном и злочесто маштовитом роману, који је наизменично незаборавно тужан и врло, врло духовит, Весна Голдсворти евоцира усамљеност која иде уз изненадно и огромно богатство, када се нађе у рукама мушкараца и жена који не потичу из кругова навиклих на привилегије. Горски истовремено нуди и пребогату сатиру на јата паразита која прате милијардере и луцидну панораму Кенсингтона и Челзија у тренутку када се нови новац прелива преко старог достојанства.

Нил Ашерсон, историчар

 2. Кафка на обали мора, Харуки Мураками, Геопоетика

Паралелна два путовања – једно, петнаестогодишњег дечака Кафке Тамуре, који напушта дом бежећи од оца с којим нема никакав однос и од његове едиповске клетве, и друго, времешног Накате, који се никада није опоравио од необјашњивог губитка свести у детињству, за време

Другог светског рата, што је имало за последицу да не зна да чита и пише, али има способност да комуницира с мачкама, чине збуњујућу фабулу овог ремек-дела магичног реализма које нас од прве до последње странице запљускује слојевима најразличитијих тема и мотива, чудноватим, надреалним, узбудљивим догађајима и ликовима. Џони Вокер који убија мачке да би њихове душе смештао у свирале, кише риба и пијавица, које се обрушују с неба, вешта проститутка која цитира Хегела, а чији је макро – Сандерс, лик којег је Мураками „позајмио“ са плаката америчког пилећег царства КФЦ, војници из Другог светског рата, и даље младићи, за које је време стало а простор има другу димензију...

Све се у овом роману одвија у оном вакум простору између сна и јаве, где упркос суровим убиствима и инцесту, нема ни кривице ни греха, јер су људи само празне љуштуре, променљиви облици које попуњавају душе у пролазу.

Ова књига је изнад свега слава слободе имагинације, неспутаности духа и креације, уживање у путовању кроз магични свет, јер „живот је метафора“. Као што је једна јунакиња у својој песми под називом Кафка на обали мора „потпуно прескочила сувишне формалности попут значења и логике и успела да пронађе праве речи које у песми баш ту треба да стоје. А те речи је ухватила у сновима, као што би у ваздуху нежно захватила крила лептира у лету“, тако је и Мураками саздао овај роман. А те слободне речи творе некада и реченице које могу објаснити и љубав и историју и време и сећање. Тако велике теме изречене само магијом. На овако оригиналан начин, то ипак може само Мураками.

3. Чудан осећај у мени, Орхан Памук, Геопоетика


„Има генијалности у лудилу Орхана Памука.“

Умберто Еко

Чудан осећај у мени је љубавна прича и у исти мах модеран еп. Роман на којем је нобеловац Орхан Памук радио шест година, објављен у Турској децембра 2014. године, приповеда о животу у Истанбулу бозаџије Мевлута и његове љубави којој је три године слао љубавна писма. Више од четрдесет година, у раздобљу између 1969. и 2012, Мевлут на истанбулским улицама продаје кисело млеко, бозу, пилав, чувар је паркинга. Посматра како улице испуњавају различити људи, како се велики део града руши и наново гради, како свет пристиже из Анадолије и стиче богатство; с друге

стране бива сведоком преображаја, политичких трвења и преврата кроз које земља пролази. Увек га копка шта је извор нечег што га чини друкчијим од осталих, тог чудног осећаја у њему. Али никада не престаје да мисли на продају бозе у зимским вечерима и на то ко је у ствари она коју воли. Да ли је у љубави важнија човекова намера или његова судбина? Да ли наша срећа или несрећа зависе од наших избора или нам се догађају мимо нас? У потрази за одговорима на ова питања, роман Чудан осећај у мени даје слику сучељавања породичног и живота града, гнева и беспомоћности жена унутар дома.

„Памук је највећи живи писац.“

Ле Поинт, Француска

Књиге Орхана Памука преведене су на преко шездесет светских језика и продате у милионима примерака.

4. Градови у којима умине бол, Сесар Антонио Молина, Архипелаг

Фикцијски мемоари великог шпанског писца у којима се преплићу чињенице и фикција, виђено и имагинирано, документ и прича. Несвакидашња интелектуална авантура писца који хрли у сусрет оближњим и далеким, познатим и сасвим непознатим градовима и културама, језицима и судбинама.

Књига писана као плод пишчевих путовања, стварних и књижевно-историјских, и његових везаности за градове из различитих крајева света и за писце који су обележили и утемељили симболичке слике тих градова. Позилипо и Напуљ, Улица Сан Николо у Трсту, Потсдамер Штрасе у Берлину, кафе Страи дог у Санкт Петерсбургу, Шела и Рабат), Дрина и Вишеград, Београд са кошавом, Палата Тринидад у Мадриду, Гробље на Монмартру у Паризу, Куле Тишине у Бомбају, мртви градови у Сирији, само су неки од градова који су привукли пажњу овогпутника отворених очију.

Ово издање књиге Сесара Антонија Молине Градови у којима умине бол посебно је припремљено за српске читаоце и, као такво, оно је јединствено у свету, јер у овом облику није објављено ни на шпанском језику.

 5. Аутопортрет са торбом, Семездин Мехмединовић, Бука


Семездин Мехмединовић сваком својом књигом ствара неки нови простор, измиче уобичајеним судовима и удаљује се од научених дефиниција. Његови прозни записи садржавају и стварно и измаштано, њима аутор ствара сасвим нов поглед не само на аутобиографско писмо, већ и на наш доживљај књижевности.

Цртице у којима бележи свакодневицу, описује људе које види или их се присећа и у којима дефилују аутору блиске и непознате особе у савршеном су складу с цртежима насталим на колену, у вожњи метроом, на ајпеду. И управо ти невероватни, прецизни и изненађујуће лепи цртежи дају књизи нову димензију.

„Аутопортрет с торбом“ је књига која буди неке потиснуте емоције и радости живљења. Ово је књига пре свега Семездинов аутопортрет, у њој се он потпуно разоткрива и дели с читаоцем своје свакодневне ритуале, лектиру, филмове, размишљања о пријатељима...

„Као што је, дакле, Рejмонд Kарвер путни писац, тако је путан и Семездин Мехмединовић. То су сличице што се вјешто усијецају у свијест, у њима је описана неподношљива пролазност, а кад се конзумирају рецимо у влаку, отварају перспективу на непосредну нашу садашњост управо наднаравно пластично. Истодобно, оне не захтијевају сталну концентрацију, уз њих вам смије зазвонити мобител и складно их можете мијењати с погледом на вањски пејсаж.“

Томислав Чадеж, Јутарњи лист

„Гестови случајних пролазника, странаца у лифту, јавни спавачи у метроу и чекаоницама, сви ти епизодни ликови у нашој биографији (које из неког разлога ипак памтимо) константна су манифестација живота који се неуморно рециклира. Мехмединовићева проза је, у најмању руку, апотеоза те рециклаже. И изузетна уметничка интерпретација такође.“

Јасна Димитријевић, Booksa.hr

„Оваквога писца наше књижевности нису имале. Питање је имају ли га и сада, јер Мехмединовић, овакав, доиста је само-свој; нити он зна што би с „нашим књижевностима“ и у њима (с њима дијели само језик, а и то тек привидно), нити оне знају што би с њиме. Не знам за њих; за Мехмединовића сам сигуран: тај статус за њега је најидеалнији.“

Иван Ловреновић

„Постоје ријетке књиге, на које наиђете у животу (уколико сте довољно сретни), које вам промијене поглед на живот и поглед на свијет. Књиге које вас нечему науче. А ово је таква књига. Ово је књига која је мом животу додала нову димензију. „Аутопортрет с торбом“ ме потакнуо да застанем, широм отворим очи и освјестим све оно што сам, нажалост, почела узимати здраво за готово. И, гле, одједном је мој град почео имати занимљиве фасаде, киша свира по прозорима, моја кћер има пјегице на носу, мој син тако смијешно држи прстиће кад нешто објашњава... Хвала Вам, Семездине, на томе...“

Илина Ценов, Najboljeknjige.com

 6. Путовања и друга путовања, Антонио Табуки, Паидеја


 Каже Антонио Табуки: „Путник сам који никада није путовао да би о томе писао, што ми се увек чинило будаласто. То је исто као кад би неко хтео да се заљуби како би написао књигу о љубави“. Па ипак, у Путовањима и другим путовањима, има места на овом свету, свету довољно великом да не буде „глобално село“ као што би хтели социолози и масовни медији. Ту улази „у ринфузи“ Песоин Лисабон, Бразил далеко од обавезних мета у Конгоњас до Кампу, Мадрид у Ескоријалу, Ботаничка башта у Паризу, Аустралија са Висећом стеном, Валеријев Сет, па Крит, Кападокија, Каиро, Бомбај, Гоа, Кјото, Вашингтон. Табуки нас с краљевском љубазношћу прати на путу сазнавања и препознавања места на једној јединственој мапи, наравно, али пријемчивој због препознатљивог језика приповедања. Мапи која се радо отвара „другим“ формама путовања – преглед фантастичних градова писаца, читања Стивенсона, тајанствена реченица ујака пред фрескама Блаженог Анђелика, планине Есе де Кеироша, Унгаретијев Египат, подсећање на Амазонију преко предивне књиге као што је Утроба универзума. У оба случаја – и у стварним путовањима и у онима које је подстакла књижевност – Табуки нас позива да видимо и да останемо, да се крећемо и да се вратимо. Сваки пут састанак је изненађење, јер свет је увек негде другде, откривање себе самих преко других.

У једном непрекидном путовању које се расплиће од Индије до Бразила, од Мексика до Италије и његовог толико вољеног Португала, глас Антонија Табукија учи нас да путовање никада није само једноставно откривање неког места. Путовање је одлазак, боравак, напуштање. Путовање је способност да током боравка посматрамо свет око себе и да успемо да повежемо особе са местима. Путовање чине особе, имена, куће, место боравка али и књиге и приче.

Е. В.

7. Само деца, Пети Смит, Ренде

Упутили смо се према фонтани, епицентру активности, када је старији пар застао и кренуо отворено да нас одмерава. Роберту је пријало да буде примећен и нежно ме је загрлио. "Ох, сликај их", рекла је жена свом помало сметеном мужу, "мислим да су уметници, можда постану славни“. "Јок, идемо даље," рекао је и слегнуо раменима. "Они су само деца."

Аутобиографија Само деца на први поглед чита се као сетна исповест о љубави, одрастању и пријатељству панк-принцезе Пети Смит и култног фотографа Роберта Меплторпа, прича о животима уметника и њиховој борби за опстанак у декадентно омамљујућој али ништа мање фаталној рокенрол атмосфери с краја шездесетих и почетка седамдесетих година прошлог века у Њујорку.

Иако је у питању интимни документ о несвакидашњем односу који надилази уврежене категорије (љубавника, најбољих пријатеља, духовних близанаца), мемоарска проза Пети Смит нуди и више од тога: она је својеврсни омаж не само минулом времену и људима који су га обележили (Бобу Дилану, Џиму Морисону, Брајану Џоунсу) већ и узорима који су обликовали ауторкин препознатљив уметнички идентитет (Бодлеру, Женеу и надасве Рембоу).

Боемска посвета Само деца врви од анегдота у којима дефилују познати и славни (Енди Ворхол, Ален Гинсберг, Џенис Џоплин, Џими Хендрикс, Сем Шепард итд), али не са циљем да нас шокира или фасцинира, већ бескомпромисно и, пре свега, подсети на нераскидиву везу између љубави, уметности, културе и живота.

Маштовито дело митских пропорција, истиче Едмунд Вајт, нарочито за све оне које занима како се гради уметничка каријера.

Пети Смит нам је подарила поетско ремек-дело, екслузивни позив да заједно с њом, по први пут завиримо у ризницу с благом коју је све ове године крила од нас, закључује Џони Деп, што је реткост и привилегија.                 

8. Безобразно смеђе, Ханде Алтајли, Дерета 


 Прича о Нарин почиње у забаченим пределима Анадолије, у којима се љубав у најбољем случају завршава разочарањем, а у најгорем батинама. Малтретирана од стране оца и брата, Нарин одлучује да раскрсти са строгим патријархалним стегама и да започне нови живот у велеградској вреви Истанбула.

Нова средина донеће нова пријатељства, али и нове препреке и искушења. Познанство са Дениз увешће је у свет разузданих богаташких забава, али чак и тада Нарин осећа како јој прошлост дише за вратом. Једна деликатна тајна довољно је снажна да пријатељство стави на велику пробу. Нарин и Фират, згодни и успешни младић у чијим се смеђим очима назире сенка туге, поново ће оживети узајамну привлачност из младости.

Између прошлости и садашњости, беде анадолског села и сјаја Истанбула, јунакиња ове потресне приче покушава да превазиђе животне препреке и остави иза себе све тешке успомене.

По овом роману снимљена је серија Милост која се тренутно приказује и код нас.
                                                                                                       

9. Амајлија, Роберто Болањо, ЛОМ

"Амајлија" је најпоетичнији Болањов роман, омаж пораженој генерацији младих песника, али и уверљив, необорив доказ да књижевност није побеђена. 

Роберто Болањо (Сантјаго де Чиле 1953 - Барселона2003), за кратко време се показао једним од најзначајнијих саврцмцних латиноамеричких аутора. Његове књиге превођене су на више од десет језика, а добитник је многих књижевних награда: „Ромуло Гаљегос", „Ералде", Градска награда Сантјага де Чиле, Награда круга критичарауметности... Иако дуго година песник, статус повлашћеногаутора стекао искључиво прозом: романима „Наћи литература у Америкама" (1996), „Удаљена звезда" (1996), „Дивљи детективи" (1997), „Амајлија" (1999), „Чилеански ноктурно" (2001)... и збиркама прича „Телефонски позиви" (1997) и„Курве убице" (2001) које су на српском језику објављене у избору под насловом „Исправе за плес" (2002). Постхумно ће бити објављен његов роман „2666".

10. Сола Аморе,  Михаил Епштејн, Конрас


Михаил Наумович Епштејн – (Михаил Наумович Эпштейн, 1952. Москва, Русија), књижевник, философ, културолог, есејист, рођен је 1950. године у Москви. Члан руског Пен-клуба и Академије руске савремене књижевности.

Дипломирао на Филолошком факултету Московског државног универзитета 1972. Током 70-их година учествовао је у раду сектора за теоријске проблеме Института за светску књижевност (Москва) и предавао књижевност на московским факултетима. Осамдесетих година је оснивач и руководилац интердисциплинарних удружења хуманистичке интелигенције у Москви. Од 1990. године живи и ради у САД, као професор теорије културе и руске књижевности на Универзитету Емори.

Аутор је између осталих, дала: дела: Парадокси иновације. О књижевном развоју XIX–XX века , Москва, 1988; Природа, свет, ризница васионе... Систем пејзажних слика у руској поезији . Москва, 1990; Очинство , роман-есеј, Њу Џерси,1992, СПб 2003; Ново секташтво: Типови религиозно-философских погледа на свет у Русији 1970–1980-их година , Масачусетс, 1993, Москва, 1994; Велика Сова. Философско-митолошки оглед , Њујорк, 1994; Вера и лик. Религиозно несвесно у руској култури XX века, Њу Џерси, 1992; Бог детаља. Народна душа и лични живот у Русији при крају империје Њујорк, 1997, Москва, 1998; Постмодерна у Русији: књижевност и теорија , Москва, 2000, Философија могућног. Модалности у мишљењу и култури , СПб, 2001, Пројективни философски речник: Нови термини и појмови , СПб, 2003, Знак белине. О будућности хуманистичких наука , Москва, 2004, Сви есеји: из Русије (1970–1980), из Америке (1990–2000), Јекатаринбург, 2005.

У идању издавачке куће КОНРАС објављена је књига огледа Sola Amore (2010). Епштејнова дела превођена су на четрнаест језика.

Михаил Епштејн је у два наврата боравио у Србији, септембра 2007. и маја 2009. године као гост магазина Зенит.

О делу
Књига есеја руско-америчког филозофа и културолога, истражује централно значење љубави и њено кључно место у људском бићу. Љубав је , према Епштејну, најважнија, она ће преживети сва стања, чак и када замру вера и нада-јер љубав је Бог.


Oдабрао Радомир Д. Митрић


Постави коментар Blogger

 
Top