0

1. Историја књиге, Фредерик Барбије, Клио

Историја књиге, рукописне или штампане, једна је од области коју савремена француска историографска школа најинтензивније истражује. Она прелази уске границе универзитетских хронологија (античко доба, средњи век, модерно доба и савремени свет), обухвата дуг период историје култура и културних дешавања.

Ова историја књиге може се сматрати међудисциплинарном, јер се, осим историје књижевности, дотиче и области економије, технике, друштва, политике и културе. Писани и штампани текстови представљају, с једне стране, једно од главних упоришта на којима се гради процес колективне идентификације од почетка модерног доба, док с друге, омогућују сагледавање појава које су у вези с данашњим развојем нових медија нудећи решења и кључеве за њихову анализу и боље разумевање.




2. Америчке импровизације, Ото Фењвеши, Архипелаг

Стихови једног од водећих савремених мађарских песника о новом свету Северне Америке.

Књига настала у Чикагу и Торонту током песниковог боравка у САД и Канади.

Јединствен сусрет модерне поезије са свакодневицом и културом, друштвом и медијима, новим комуникацијама и супкултурном сценом Северне Америке.

Песме Ота Фењвешија као каква заокружена хроника сведоче о сусрету са светом у непрестаној промени, о узроцима тих промена и о томе како се тај свет може разумети.
Поезија као узбудљиво сведочанство.




3. Записи, Лидија Гинсбург, Клио

Записи представљају књижевно дело без преседана у историји књижевности XX века – и по форми, и по концепту, и по начину настанка. Пре свега - јединствено је пошто покрива период од 60-ак година (каквих година и каквих околности!). 

Дело припада жанру фрагмента и уклапа се у ширу, како руску, тако и европску традицију – фрагмената, есеја и успомена. 

Ту су, пре свега, Монтењ и француски моралисти XVII  и XVIII века, а од руских аутора – Пушкин и његови више или мање познати савременици и претходници, кнез Вјаземски пре свих, све до Розанова. Код Лидије Гинсбург налазимо ревитализацију фрагмента – наизглед непретенциозног, у ствари изузетно тешког, захтевног и строгог жанра – у литерарном смислу, наравно.




4. Сликар пролазног света, Казуо Ишигуро, Дерета

Романи Казуа Ишигура баве се темом сећања и људског живота који је, у тренутку када се о њему приповеда, већ остао негде у прошлости.
Масуји Оно, главни јунак овог романа, сликар, се после Другог светског рата, за време кога је био део пропагандне машинерије Јапана, налази над рушевинама свог живота, мртвом породицом, погрешном идеологијом и дилемом отаџбина или уметност.

Овај роман осликава промену културних и друштвених образаца, начина понашања једне земље на прелазу из једне епохе у другу.







5. Горски, Весна Голдсворти, Геопоетика

Весна Голдсворти експлицитно узима за модел Великог Гетсбија, и њен роман ће, као и оригинал, сигурно дефинисати једно друштво у одређеном историјском тренутку: Лондон данас, док се живо месо града претвара у неживо злато страхотним Мидиним додиром неконтролисаног међународног богатства. Од овог суровог света она ствара, као и Фицџералд, причу о пикантној корупцији невиности, и то ради са толико неусиљеног стила и наративне елеганције да вас незаустављиво води напред, као да је реч о најукуснијем јелу, од једног до другог савршеног залогаја који се топи у устима.

Мајкл Фрејн, књижевник и драмски писац






6. Генерал Самоћа, Ерик Фај, Геопоетика

Обична табла с називом улице довољна је талентованом писцу да почне са замишљањем приче. Тако је роман Генерал Самоћа, први роман Ерика Фаја, настао пошто је аутор, излазећи из једног париског парка, спазио таблу „Улица Симона Боливара”.

У јеку рата за независност Јужне Америке, који је предводио Симон Боливар, један краљевски шпански пук, под командом генерала Соледада, тајанствено је нестао у џунгли, привучен непознатим ватрама на хоризонту. Други генерал, Сан Мартинез, Соледадов најбољи пријатељ и супарник код неухватљиве Марије-Елене дел Теско, чија слика лебди над дивљином, узалуд и нестрпљиво чека свог колегу, чије елитне јединице треба да буду појачање у предстојећој пресудној бици с побуњеницима.

Много година касније, једна шпанска патрола ући ће у траг ономе што се догодило са несталом војском и њеним заповедником. Но само ће Сан Мартинез сазнати тајну до краја, и неће је саопштити никоме. Да ли је генерал Самоћа он, усамљен у свом открићу? Или Соледад, чије име и значи самоћа? Или можда човек пред Природом, у њеним најмањим манифестацијама као што је људски мирис, и највећим као што су вулканске ерупције и земљотреси.

Напета и узбудљива прича о полаганом пропадању једног царства, једне љубави и једног пријатељства. Први, и отровно елегантан роман.


7. Тајна Венеција Корта Малтезеа, Хуго Прат, Укронија


Мало познати и тешко проналазив водич право је откровење и улазница у чаробан и несвакидашњи свет Венеције. 

Када се помисли на Венецију одмах се нижу слике канала, гондола, Трга Светог Марка или цркве Санта Марија дела Салуте. Милионима туриста који се сваке године сливају у овај град нуде се стереотипни туристички водичи који их на немаштовити начин упућују на места на којима, у ствари, могу само да се ослободе поприличне своте новца. Венеција и јесте права финансијска клопка јер све што се налази у близини било ког познатог споменика кошта бестидно пуно, а редови на Марковом Тргу толико су дугачки да човека често прође жеља за посетом Дуждевој палати или цркви Светог Марка. Због тога је мало познати и тешко проналазив водич Тајна Венеција Корта Малтезеа( право откровење и улазница у чаробан и несвакидашњи свет Венеције, ослобођене од непремостиве реке туриста. Аутори Гвидо Фуга и Леле Вијанело, велики познаваоци стваралаштва Хуга Прата али и саме Венеције и њене историје, успели су да авантуристима открију тајне ходнике овог мистичног града, али и да побију заблуду да се Венеција може !обићи за три дана.

8. Анђели Монса, Артур Макен, Бернар/Чума

Радећи као ратни дописник са бојишта у Француској и Белгији, Артур Макен 1914. објављује причу о небеским силама које притичу у помоћ савезницима у тренуцима безнађа када су изложени најжешћем нападу надмоћнијих немачких снага. Макен је постао познат већ у својој 31. години са својом новелом „Велики бог Пан,“ али сада доживљава нову врсту популарности коју сам сматра донекле незаслуженом, односно насталом из погрешних разлога. Иако цењен и прихваћен у новинарским круговима у Флит Стриту, он заправо новинарски рад доживљава више као нужно зло помоћу кога издржава породицу него као свој истински позив, и више пута наглашава да су „Луконоше“ плод маште, књижевно дело, а не истинска репортажа са ратишта. Ипак, објављује низ других сличних прича, које су многи критичари окарактерисали као ратну пропаганду, али које свеједно одишу његовим изузетним стилом и снажном имагинацијом. Легенда о средњевековним луконошама које се појављују изнад ровова савременог ратишта даље наставља свој сопствени живот, и још увек је веома присутна као мотив у многим уметничким адаптацијама и студијама о колективном подсвесном.

9. Разговори са собом, Андреас Неуман, Бука

Лито је управо напунио десет година. Његов отац Марио је болестан и боји се да га син неће упамтити. Пре него што за то буде прекасно, њих двојица крећу на путовање на коме ће поделити много више од проведеног времена и простора у камиону. Кад отац и син заједно оду – први, можда и последњи пут – реч узима мајка, која и сама, тражећи лека неизвесном чекању, улеће у једно другачије, можда и опасније истраживање. Схрвана свешћу о губитку који ће ускоро уследити, решена да сопствени живот више не проналази само у књигама које страствено чита, Елена се упушта у катарзичну авантуру која доводи у питање све што је о себи знала.

Ова потресна прича, на тренутке и перверзна и дирљива, задире у односе Ероса и Танатоса, питајући, између осталог: како болест мења начин на који размишљамо, на који осећамо, на који доживљавамо себе, друге, секс... На смену нежан и сиров, расписан у три гласа, роман Разговори са собом неувијено поставља нека од најтежих питања: породичних, партнерских, родитељских, једном речју – људских.Лито је управо напунио десет година. Његов отац Марио је болестан и боји се да га син неће упамтити. Пре него што за то буде прекасно, њих двојица крећу на путовање на коме ће поделити много више од проведеног времена и простора у камиону. Кад отац и син заједно оду – први, можда и последњи пут – реч узима мајка, која и сама, тражећи лека неизвесном чекању, улеће у једно другачије, можда и опасније истраживање. Схрвана свешћу о губитку који ће ускоро уследити, решена да сопствени живот више не проналази само у књигама које страствено чита, Елена се упушта у катартичну авантуру која доводи у питање све што је о себи знала.

Ова потресна прича, на тренутке и перверзна и дирљива, задире у односе Ероса и Танатоса, питајући, између осталог: како болест мења начин на који размишљамо, на који осећамо, на који доживљавамо себе, друге, секс... На смену нежан и сиров, расписан у три гласа, роман Разговори са собом неувијено поставља нека од најтежих питања: породичних, партнерских, родитељских, једном речју – људских.

10. Масалаи, Огњен Спахић, Фрактура

Што су данас утваре сувремених номада заробљених у малим становима саграђенима у временима када су се станови за средњу класу још и градили? Јесу ли то њихови родитељи, изгубљене прилике, ненаписане приче и романи, неизговорене ријечи “волим те”, пропуштене љубави? Тко кога заводи те зашто и на који начин данашњи духови обиљежавају и прогањају човјека у урбаној џунгли? То су само нека од питања која један од понајбољих писаца своје генерације Огњен Спахић отвара у кратком роману Масалаи. Његов јунак, писац који не може преко усана превалити ријеч “волим”, аутор је низа започетих и никада довршених романа, заробљен у малом граду, а његова мајка, професорица географије у мировини, опсједа га колико и он њу. 
Масалаи је роман о писању и писцу који то заправо и није, роман који болно показује сву немогућност сувременог човјека заточеног у транзицијској мочвари да се одмакне од стања свијести колектива, којега духови прогањају гдје год да се нађе и који је једнако рањив, наиван и оптерећен страховима као и племенски човјек у џунгли.
Масалаи је врста духа на Папуи Новој Гвинеји. Маргарет Меад дефинира га овако: “Наднаравно биће које на­стањује поједина мјеста. Обично се разликују по специфичном обиљежју тога мјеста (рупа с водом, ријечна окука, стијена, мочвара и сл.), имају ограничену моћ над својим под­ручјем, а приказују се као змије, крокодили и друга створења, често необичних обиљежја попут јаких боја, двију глава... Масалаи се служи варкама да заведе људе, изазивајући генитално крварење и смрт. Постоје многобројне народне предаје о њима.”

11. Сенилност, Итало Звево, Плато

Четворо јунака овог романа – трговачки чиновник Емилио Брентани, његова сестра Амалија, љубавница Анђолина и пријатељ, вајар, Бали –  су млади људи који тек ступају у живот и имају велика очекивања од њега. Оно за чиме сви жуде јесте спознавање емоција и страсти које свачији живот буде и дају му пун смисао. Пут до тога је свакоме од њих запретен препрекама. Када уз болне драме схвате да су препреке за право отварање у њима самима а не споља, биће прекасно.
Сви догађаји одвијали су се кратко, током трајања карневала у Трсту, када се све оно што би могло бити пријатно и забавно, због поштовања строгих друштвених норми и личних психолошких потискивања, претвара у низ људских ломова из којих јунаци излазе или поражени и скрхани или потпуно промењени и, иако млади, сасвим остарели за живот.   
 Сенилност овог романа је истовремено архетипска, карневалска сенилност ’младе старости’ и модерна сенилност младих људи који су прерано психолошки изморени савременим животом, чиме овај роман у великој мери кореспондира са данашњим читаоцима. 

12. Слободан свет, Давид Безмозгис, Плато 

Железничка станица у Бечу 1978, на којој се мувају забринути совјетски емигранти тражећи слободно место у возу за Рим, отвара свет романа Давида Безмозгиса, истовремено симболизујући његов наслов. Неколико месеци које ће јеврејска породица из Летоније провести у Риму, као сабирном центру или бирократском „чистилишту“ пред ступање у „слободни“ западни свет Америке и Канаде, представљаће принудни интермецо у њиховим животима. 

Док замишљају будућност, они преиспитују своје односе али и своје одлуке да напусте претходни живот. Честа приповедачка сећања на прошлост скицирају главне ликове романа, дајући истовремено помало носталгичну слику совјетског социјализма, супротстављајући га слободном свету у који јунаци ступају.


13. Без плакања, Лиди Салвер, Академска књига

Лиди Салвер (Лyдие Салваyре, 1948) представља читаоцима вишестрану приповест о једном преломном историјском тренутку, какав је био Шпански грађански рат. Једну страну приче износи петнаестогодишња Монсе, која се нашла на раскрсници између породице и револуције, дужности и љубави. С патријархалним родитељима и братом идеалистом задојеним радикалним левичарским идејама, Монсе живи у селу до којег дуго допиру само одјеци грађанског рата и револуционарне борбе, борбе коју она, са својих петнаест година, доживљава као пут бекства из породичних стега, пут неспутаног одрастања. На другом крају Шпаније, непосредан сведок истих збивања, француски писац Жорж Бернанос, пружа потпуно супротан, освешћен и ужаснут поглед на безумље братоубилачких сукоба. И док он из свег гласа позива Европу да отвори очи, у малим срединама, попут Монсиног села, с борбом која постаје све конкретнија преплићу се личне патње, несугласице и антагонизми својствени људима на свим меридијанима и у свим епохама...


14. За Изабел, Антонио Табуки, Паидеиа

Антонио Табуки је рођен у Пизи. Био је професор португалске књижевности у Ђенови, потом директор Италијанског културног центра у Лисабону. Објавио је следеће књиге: Трг Италија (1975), Мала флота (1977), Са друге стране (1981), Жена из луке Пим (1983), Индијски Ноктурно (1984), Мали неспоразуми без велике важности (1985), Линија хоризонта (1986), Крилата бића Беата Анђелика (1987), Црни Анђео (1991), Реквијем (1991), Снови о сновима (1992), Переира тврди да...(1994), Последња три дана Фернанда Песое (1994),Изгубљена глава Дамашена Монтеира(1997).

Антонио Табуки је добитник значајних књижевних награда, посебно у Италији и Француској. Његова дела су преведена на многе језике и на листама су бестселера не само у Италији него и скоро свуда у свету где су објављена.



15. Вино младости, Џон Фанте, Лом

"Вино младости "најбољи је увод у читање Фантеа. 

Већину прича у овој књизи Фанте је написао у својим двадесетим годинама, када је живео сам у Лос Анђелесу, упијао тај велики град и доживео своју прву велику љубав, описану у незаборавном роману Упитај прах. 

Фантеови узори били су Хамсун и Достојевски, они су га надахнули да пише и утицали на његов особени стил











Одабрао Радомир Д. Митрић 

Постави коментар Blogger

 
Top