1



На изузетном сајту Завода за заштиту споменика културе Крагујевац који је прошле године обележио 50 година постојања, на увиду су следећи подаци о културним споменицима којима Завод управља, као и то да је до сада регистровано 168 непокретних културних добара и то:



149 споменика културе (Крагујевац 43, Аранђеловац 12, Баточина 2, Топола 16, Кнић 11, Рача 5, Јагодина 20, Свилајнац 11, Деспотовац 5, Ћуприја 4, Параћин 15, Рековац 5), 9 археолошких налазишта (Крагујевац 2, Аранђеловац 1, Баточина 2, Јагодина 1, Деспотовац 1, Ћуприја 1, Параћин 1), 6 просторно културно-историјских целина (Крагујевац 3, Аранђеловац 1, Топола 1, Јагодина 1) и 4 знаменитa места (Крагујевац 1, Аранђеловац 1, Деспотовац 1, Ћуприја 1).



Основна делатност Завода је спровођење система заштите споменика културе, просторних културно-историјских целина, археолошких налазишта и знаменитих места, као и свих осталих добара, која су у овој институцији евидентирана, уписана као добра која уживају претходну заштиту и имају одлике на основу којих заслужују да буду заштићени од стране државе.


Послови које врши Завод су :

  • истраживање и евидентирање културних добара,
  • проучавање и заштита добара, предлагање проглашења споменика за културно добро, вођење посебних регистара и документације о одређеном културном добру,
  • пружање помоћи и сарадње имаоцу културног добра,
  • истраживање и презентовање културних добара
  • израђивање студија, програма и пројеката за извођење радова на конзервацији, рестаурацији и заштити урбаних и руралних амбијената и целина,
  • израђивање студија и пројеката делова просторних планова, који се односе на стање и валоризацију културних добара,
  • вршење непосредног стручног надзора над извођењем конзерваторско-рестаураторских радова на споменицима културе,
  • издавање услова за предузимање мера техничке заштите за културна добра, као и добра која уживају предходну заштиту,
  • објављивање резултата истраживачких радова
  • вршење разних других стручних послова у области заштите културних добара.
Рад у Заводу за заштиту споменика културе у Крагујевцу организован је у оквиру три организационе јединице и то:

  • служба за заштиту, студије и документацију,
  • служба за рад на техничкој заштити,
  • служба општих послова.
Представљамо Вам крагујевачке споменике културе. Све фотографије и текстови припадају сајту Завода. Ми их овде само преносимо и упућујемо линк на крају чланка као изворника истих. Наша намера је да публикум овог блога, првенствено студенти, упознају и науче нешто ново о споменицима културе нашег краја.

Споменици културе града Крагујевца 


а) КУЛТУРНА ДОБРА 

1. Манастир Драча


Десетак километара од Крагујевца, на левој обали Драчке речице, налази се манастир Драча са црквом светог Николе. Према ктиторском натпису изнад улазних врата у наосу, цркву је подигао оберкапетан крагујевачки, Станиша Марковић Млатишума 1734. - 1735. године, а већ следеће године је живописана. По другим подацима, манастир је  много раније подигнут, а почетком XVIII века је само обновљен. Тако се манастир помиње у вези са светогорским монахом Јовом који се, наводно, на свом повратку из Хиландара у манастир Прекопречу, преминуо у Драчи. Сахрањен је на месту где је касније подигнута црква. Такође се помиње и поп Јосиф из Раковице и игуман Леонтије, који је у периоду пре Славише Млатишуме живео у манастиру. Овоме у прилог иду и различити слојеви живописа из различитог периода као и остаци темеља старије грађевине откривени током археолошких истраживања у цркви 2007. године.
Манастир Драча је био главно културно средиште у овом делу Србије крајем XVIII и почетком XIX века. У време Кочине крајине манастирске грађевине су у великој мери страдале  од Турака. У првим деценијама XIX века Тома Вучић Перишић га је обновио. Тада је дограђен двоспратни звоник на западу а на крову је постављен поцинковани лим. Поред манастира су изграђена два конака, у којима се налази манастирска библиотека и архива.
Црква је рађена у облику триконхоса, са полукружни апсидама споља и изнутра. На западу је мали нартекс, а изнад централног дела наоса се уздиже витка купола. Доњи делови грађевине зидани су од пешчара, а горњи у комбинацији камена, опеке и сиге. Сликарство манастира Драча, представља непроценљиву вредност. Драчки живопис је најрепрезентативније зографско дело, створено у Србији у XVIII веку. По свом репертоару, распореду и иконографији, близак је српским средњовековним манастирима. Стилске карактеристике живописа повезују драчке мајсторе са Светом Гором, па је врло вероватно да су и они стекли своја сликарска знања управо тамо.
У непосредној близини манастира је  1856. године  подигнута школа која је до 1968. године била у функцији. Зграда је скромних архитектонских вредности, зидана од камена и опеке.

Манастир Драча утврђен је за културно добро-споменик културе Решењем Завода за научно проучавање споменика културе НРС бр. 700/55, од 11.06.1955. године, а категорисана као добро од великог значаја за РС ''Службени Гласник РС'', бр. 14/79 од 07.04.1979. године.

2. Манастир Благовештење Рудничко, Страгари 



На обронцима планине Рудник, подигнут је манастир Благовештење Рудничко. Манастирски комплекс се састоји од цркве са звонаром, трпезаријом, три конака и споредних зграда.
Црква је правоугаоне основе, засведена полуобличастим сводом. На истоку је, са спољње и унутрашње стране засведена полукружна апсида. Зидана је од ломљеног камена, а подови су израђени од ломљених плоча.
Након што је током радова на конзервацији фресака 1981. године откривен првобитни живопис, утврђено је да је манастир саграђен крајем XIV века, у доба кнеза Лазара.  За време владавине Турака, манастир је доста запустео и био је прилично оштећен. Почетком  XVII века, у доба обнове православних светиња, црква је потпуно президана и читав комплекс је потпуно реконструисан. На западном делу цркве је дозидан правоугаони нартекс, а сви унутрашњи зидови су поново живописани. Такође је забележено да се током XVIII века у њему налазила једна од најстаријих школа у Србији.
Крајем XVIII и почетком XIX века,  манастир је био у доста лошем стању, да би у време Милоша Обреновића био поново обновљен. Тада је на западном делу цркве подигнута велика кула-звонара, обновљени су манастирски конаци и читав комплекс је опасан зидом. С краја XIX века је иконостас у цркви са иконама које потичу из ранијег периода. У Другом светском рату је поново доста страдао, тако да је накнадно обновљен.
Манастир Благовештење Рудничко утврђен је за културно добро -споменик културе Решењем Завода за научно проучавање споменика културе НРС бр. 1191/49, од 09. 07. 1949. године, а категорисана као добро од великог значаја за РС 07.04.1979.године ''Сл. Гласник РС'', број 14/79.

3. Манастир Вољавча, Страгари 


Манастир Вољавча је смештен на три километара јужно од Страгара, на обронцима планине Рудник. Посвећен је светим Арханђелима а подигао га је почетком XV века Михајло Кончиновић, властелин из Сребренице. Током историје је неколико пута паљен од стране Турака и неколико пута је обнављан. Прва већа обнова манастира је била 1530. године, када је црква темељно била президана. У XVIII веку је два пута био обнављан, први пут после 1765. године, а други после Кочине крајине 1788. Трпезарија је сазидана 1779. године. Архимандрит Григорије обнавља цркву и подиже нове конаке са новом трпезаријом 1794. године. Током 1805. године, била је средиште Правитељствујушчег совјета, све до његовог прелаза у Боговађу.
Садашњи манастирски комплекс, састоји се од цркве, два конака, економских грађевина и каменог оградног зида. Црква је триконхална, засведена полуобличастим сводом, са  куполом која се уздиже изнад централног простора. Олтарска апсида и бочне певнице су споља и изнутра полукружне и нешто су ниже од наоса. Велики двоспратни звоник је подигнут 1838. године на западној страни цркве. Кровови су најпре били покривени каменим плочама, а сада затим поцинкованим лимом. Јужна врата су једино украшена стилизованим орнаментима. Иконостас је дело Јање Молера.
 Конак подигнут у другој половини XVIII века у источном делу манастирског комплекса се састоји од подрума, приземља и спрата. Прва два дела су од ломљеног, притесаног камена, а спрат је у бондруку. На западној фасади су тремови, са лепо обрађеним дрвеним стубовима.
Конак припада општем типу моравских грађевина тога доба. Карађорђе га је преуредио, посебно у горњем делу за потребе Совјета који је у њему заседао 1805. године.
Јужни конак је подигнут средином XIX века на темељима неке старије грађевине. Код овог објекта су нарочито занимљиви подруми, ојачани полукружним каменим луцима. Конак који, такође, припада, моравском типу грађевина, правоугаоне је основе са подрумом и приземљем, са северне стране је велики и простран трем.
Манастир Вољавча је утврђен за културно добро-споменик културе Решењем Завода за заштиту и научно проучавање споменика културе НРС бр. 453/49, од 18.03.1949. године, а категорисан као добро од великог значаја за РС 07.04.1979. ''Сл. Гласник РС'', бр. 14/79.

4. Рушевине "Црквине" Петковица, Страгари


На четири километара од Страгара, током опсежних археолошких истраживања 1956.године откривени су остаци цркве која је након завршених истраживања потпуно реконструисана на старим темељима.
 Имала је три архитектонске фазе. У првој је била једнобродна грађевина, засведена полуобличастим сводом. Другој фази припада припрата сазидана на западној страни  крајем XIV века, а трећој параклис дозидан са јужне стране цркве. Цела грађевина је зидана од обичног, грубо тесаног камена.
 Свод цркве је био потпуно порушен, а на неким деловима су пронађени остаци фресака. У ниши изнад улазних врата у наос, налазе се фрагменти фреске са представом Исуса Христа, док су од млађег слоја живописа остали очувани фрагменти  ''Успења''  на западном зиду наоса.
 Старији слој живописа потиче из  друге половине XIIIвека, па се тако сматра да и црква потиче из тог периода. Млађи слој живописа потиче из прве половине XIV века и стилски је сродан сликарству Милутинових задужбина.
Током археолошких истраживања 1968. године, око цркве су утврђена два нивоа сахрањивања у два дужа временска периода. Млађу фазу карактеришу надгробне плоче од локалног камена са по једним каменом вертикално пободеним у земљу на западном и источном крају надгробника. Старијој фази сахрањивања припадају надгробне плоче откривене 0,40м дубље од надгробника из млађег периода. На две плоче ове фазе  је откривен текст исписан старословенским писмом. На једној се помиње 1379.година (лета 6887...) а на другој 1443.година на основу чега је овај период сахрањивања датован у време XIV-XV века.

Рушевине зване ''Црквине'' (са црквом Петковицом код Страгара), утврђене су за културно добро-споменик културе Решењем Завода за заштиту споменика културе Београд бр. 962/3, од 18.12. 1963. године, а категорисана као добро од великог значаја за РС 21.07.83. године ''Сл. Гласник РС'', бр. 28 /83.

5. Стара црква у Крагујевцу 


Доласком на власт, кнез Милош је желео да посебно оживи цркве у Србији и да им да нови сјај. Проглашењем Крагујевца престоницом, било је неопходно саградити и православну цркву, која ће да буде ослонац и место окупљања, као и доношења важних одлука српских великаша. Градња Старе цркве је започела 1818. године, а одлука о томе је донета годину дана раније. Подигнута је на десној  обали реке Лепенице, а са Милошевим венцем је била повезана дрвеним мостом, ћупријом. Мост је током година у неколико наврата рушен и изнова грађен, да би коначно 1927. године, на том месту подигнут данашњи, бетонски пешачки мост. Црква је посвећена Светом Духу и рађена је у маниру славонских и војвођанских цркава. Малих је димензија, али су правила, под којим је један православни храм уопште и могао да буде саграђен у то доба, била веома јасна. Црква је морала да буде мањих димензија од џамије, која се налазила у непосредној близини.
Стара црква је подигнута на месту на којем се некада налазило гробље. О томе сведоче надгробне плоче, које су узидане у темеље самога храма. Градња саме цркве  је завршена 1820. године а комплетно, са потпуно уређеним ентеријером и иконостасом 1829. године. Као главни неимар цркве помиње се Милутин Гођевац. Постоје подаци да је он у Србију дошао из Босне, а као година његовог рођења се помиње 1770. Унутрашњост је радио Ђузепе ди Антонио или ,,Талијан Антоније. Као његова главна испомоћ се помиње и Мартин, о којем се не зна готово ништа.
Служила је као митрополитска катедрала, дворска капела и придворна црква. Реч је о малој, једнобродној грађевини, у комбинацији са триконхосом. Правоугаоне је основе, са две бочне и једном централном апсидим. Засведена је полуобличастим сводом. Зидана је од ломљеним каменом. На северном зиду се налази мермерни ктиторски натпис.
Црква није живописана, али је иконостас који су радили исти мајстори из Раванице, Каленића и Вољавче, од велике вредности. Некада се у унутрашњости налазило девет сребрних свећњака и два кристална полијелеја.
Године 1907., када је стара, дрвена припрата замењена новом, каменом, црква је добила и звоник. Као ремек-дело овог простора, као и нова припрата, звоник је рађен по пројекту Јована Илкића који је, заједно са Светозаром Ивачковићем и Владимиром Николићем, био ученик Теофила Ханзена, представника неовизантијске уметности. Илкићев звоник даје велики допринос у развоју националног стила у српској архитектури. То је његов последњи рад у духу ханзеновске неовизантијске уметности у Крагујевцу. У приземљу звоника су китњасти потпорни ступци, а на самом врху се налазе торњеви и шиљци. Цео звоник је доста китњаст и оптерећен стилизованим орнаментима. На самом врху су кубични торњићи, забати, са осмоугаоним кубетом на врху. У центру правоугаоног поља се налазе розете.

Стара црква заједно са Старом скупштином у Крагујевцу, утврђена је за културно добро-споменик културе Решењем Завода за научно проучавање споменика културе Београд бр. 1410, од 26.09. 1958. године, а категорисана као културно добро од великог значаја за РС ''Службени Гласник РС'', бр. 14/79 од 7.04.79. године.

6. Црква Светог Николе, Рамаћа


У селу Рамаћа, на десетак колометара од Страгара, налази се црква посвећена светом Константину и Јелени. Црква датира са краја XIV века.
 Пописом из деветнаестог века, утврђено да је ова црква познатија по називу Куманица и да се помиње у ''Крушецском поменику'' из петнаестог века. Црква се помиње и у списима Султана Сулејмана Величанственог, када су Турци у току свог похода на Балкан, посетили и ово место.
 Сима Милосављевић Паштрмац предузео је велику обнову цркве 1836. године и она данас има изглед из тог периода. Oблика je сажетог уписаног крста, са полукружно засведеним нишама и куполом. Витки тамбур, са спољашње стране октогонално решен, у унутрашњости је полукружни и чини централни, архитектонски украс објекта. Две бочне нише, проскомидија и ђаконикон, решену су на различите начине: проскомидија је полукружног, а ђаконикон квадратног облика. Централна, олтарска апсида је полукружна, док је кров прекривен бибер црепом. Са западне стране је озидана припрата, чији су доњи делови израђени од ломљеног камена, а горњи од сложене, дрвене, бондрук конструкције.
Живопис је, највероватније, дело македонских мајстора, који су, бежећи од Турака, дошли у Србију у XIV веку. Фреске су очуване на зидовима, своду и куполи. Њихов квалитет је неуједначен, тако да се закључује да је цео живопис радило више сликара, различитог образовања и талента

Црква Светог Николе у Рамаћи, утврђена је за културно добро-споменик културе Решењем Завода за заштиту и научно проучавање споменика културе НРС бр. 699/55, од 11. 06. 1955. године, а категорисана као добро од великог значаја за РС 07.04.1979.године ''Сл. Гласник Рс'', бр. 14/79.

7. Конак Кнеза Михајла



Кнез Михајло је био једна од најзначајнијих личности наше историје. У оквиру  комплекса старог Милошевог двора у Крагујевцу је 1860. године подигао Конак који је сада, уз Амиџин конак и модерну галерију која се налази у дворишту, део Народног музеја Крагујевац. Чине га приземље и спрат. Централни део приземља краси пространи хол, у који се ступа по самом уласку у ову грађевину. Из овог хола се улази са леве и десне стране у простране канцеларије. Спрат је готово идентичан са приземљем. Ентеријер је веома скромно решен, у њему влада одсуство украса. Кров је на две воде, израђен од дрвене конструкције и грађе.
Централни улаз је мало богатије решен, наглашен са плитким забатом на централном делу, изнад улазних врата, до којих води скромно степениште. Приземље и спрат не прате исте линије, тако да се на приземљу налази већи број прозора него да спрату, али су постављени тако да је цео ансамбл веома хармоничан.
 Осим скромних украса на централној фасади на којој се налази и сам улаз у грађевину, остале, бочне фасаде су веома скромно, готово неугладно решене. Хоризонтални венци и веома сведена орнаментика, чине готово једине украсе на конаку.
Овакво украшавање Кнез-Михајловог конака указује на јак утицај аустријске архитектуре и уметности с` половине XIX века.
Старије грађевине из Милошевог времена, који су делом и сачувани на овом простору су се по стилу, карактеристикама и архитектури у многоме разликовали од новонасталог конака кнеза Михајла.
На њима се јасно огледао утицај турског балканско-орјенталног стила, са карактеристикама источњачке архитектуре, а сада се на истом простору нашао потпуно нови, који се суштински разликовао од целог простора. Зграда је типична слика западне архитектуре, и културне, скромне одмерености самог наручиоца.

Кнез Михајлов конак у Крагујевцу утврђен је за културно добро -споменик културе Решењем Завода за научно проучавање споменика културе Београд бр. 447/47, од 28.10. 1947. године, а категорисана као културно добро од великог значаја за РС 07.04.1979. године, ''Службени Гласник РС'', бр. 14/79.

 8. Саборна црква Успења Пресвете Богородице у Крагујевцу



Саборна црква успења Пресвете Богородице у Крагујевцу саграђена је у периоду од 1871. до 1884. године. Зидана је од камена и опеке по пројекту Андреје Андрејевића који је био  први архитекта који је радио у Србији, а школовао се у иностранству. Пројекат, као и сам објекат, рађен је у духу руске националне школе, која је, заједно са тадашњом обновом српског стила, била увод у српско-византијски концепт по рецептури Ханзеове школе. Црква је облика уписаног крста са пет купола, од којих су мање осмоугаоне, а централна, највећа је и постављена на тамбур.
Карактеристична је по архитектонским елементима лантерни на куполи, правоугаоној олтарској апсиди, галерији на западном прочељу, јединственим за црквено градитељство тог тога  времена у Србији.

Саборна црква Успења Пресвете Богородице у Крагујевцу, утврђена је за културно добро-споменик културе Одлуком Владе РС бр. 633-7570/2005 од 01. 12. 2005. године ''Сл.Гл. РС'' бр. 108/2005. од 06.12.2005. године.

9. Амиџин конак


 Са рађањем српске модерне престонице, јавила се потреба за подизањем посебних места за становање Кнеза Милоша, као и чланова његовог двора. Поред Кнежевог и Шареног конака, који нису сачувани, саграђен је и Амиџин конак, једини преостали примерак дворске архитектуре Милошеве старе престонице. Име је добио по ''Амиџи'', Сими Милосављевићу-Паштрмцу, најближем сараднику Кнеза Милоша. Конак носи име и Момачки, јер је служио за смештај кнежевих момака из најближе пратње. Саграђен је у периоду од 1818. до 1822. године.
 Конак су градили најбољи мајстори тог времена, Јања Михаиловић, Тодор Петровић, мајстор Веселин. Рађен је у балканско-орјенталном духу, у време када је Србија још увек била под турском влашћу и тек стицала аутономију.
 Сам конак је саграђен на косом терену, тако да се чини као да има некакав полуспрат. Део приземља је ојачан посебном конструкцијом од камена.
На улазна врата је постављен звекир од кованог гвожђа, поред којег су смештени мали прозори, украшени кованим решеткама. На горњем делу се налази трем. Објекат је зидан бондруком, уобичајним начином грађења у XIX веку. Ентеријер је подељен на осам просторија, које су служиле за смештај и спавање.
Почетак владавине кнеза Милоша је уједно и почетак утемељења једног новог грађења, под јаким утицајем уметности турске империје. Овакав начин градње карактерише одсуство орнамената и минимална украшеност. То се посебно односи на фасаде и прозоре на кућама, који су мање украшавани.

Зграда звана '' Амиџин конак'' у Крагујевцу утврђена је за културно добро-споменик културе Решењем Завода за научно проучавање споменика културе Београд бр. 446/47, од 28.10.1947. године, а категорисана као културно добро од великог значаја за Републику Србију 07.04.1979.године, ''Службени Гласник РС'', бр. 14/79.

10. Зграда Прве Гимназије 


На иницијативу Вука Стефановића Караџића и Димитрија Исаиловића у Београду је, 1830. године, основана ,,Велика школа“, коју су похађали кнежеви Милан и Михајло. Када се 1833. године, Димитрије Исаиловић преселио у Крагујевац, кнез Милош је наредио да се и велика школа пресели. Она је 1835. добила назив „Гимназија“ и тако је постала прва школа која је понела овакав назив у Кнежевини Србији. Неколико година касније, тачније 1838. прерасла је у Лицеј. Када је 1833. пресељена из Београда, била је физички смештена у Топаловићеву кућу, која се налазила на скверу код крста, да би 1838. године, када је добила и нови назив, била пресељена у зграду у непосредној близини Кнежевог конака.
Када је  влада 1841. године прешла за Београд, и Лицеј је био премештен у нову престоницу. У Крагујевцу је остала ,,Гимназија'', којој је нађен нови простор у Јевремовом конаку. Недуго затим 1842. године, укинута је Гимназија и овакво стање остаје све до 1845. године, када се њен рад поново успоставља и смешта се у Шарени конак, где остаје до 1851. године. Тада се школа сели у зграду код Старе цркве, све до коначног завршетка данашње зграде Гимназије која је свечано усељена 08.10.1887. године где је смештена и данас.
Како држава није имала пара за овај пројекат, сами грађани Крагујевца одлучују да од дела пореза одвоје новац којим ће започети градњу овог здања. Не зна се по чијем пројекту је зграда израђена, али је познато да је пројекат и одобрење стигло из Министарства просвете. Радове је изводила грађевинска фирма Марка О. Марковића. На тај начин је постала најмонументалнија школска зграда у Србији, изграђена под директним утицајем средњеевропске архитектуре.
 У периоду од 1898. до 1904. године, Гимназија је носила назив ''Милош Велики''.

Зграда Гимназије у Крагујевцу, утврђена је за културно добро-споменик културе Решењем Завода за заштиту споменика културе Крагујевац бр. 209/1, од 19.05.1970.године, а категорисана као добро од великог значаја 07.04. 1979.године Сл.гл. СРС број 14/79.

11. Зграда Окружног суда


У најужој градској зони Крагујевца, у срцу града, налази се смештена Зграда окружног суда и начелства, тачније Зграда суда. Реч је о монументалној грађевини, разуђене основе, која се састоји од приземља и спрата. Саграђена је у периоду од 1902. до 1904. године, према пројекту Николе Несторовића, једног од најзначајнијих архитеката у Србији како тога времена, тако и  уопште. Грађена је као репрезентативни објекат, са низом рељефних, декоративних и архитектонских украса и орнамената на фасадама. По својим архитектонским и ликовним одликама, ова зграда се везује за европска кретања прве половине прошлог века и припада европској еклектици и бечком сецесионизму.
Зграда суда је зидана од чврстог материјала, темељи су од чврстог камена, а зидови од опеке. На главној фасади је монументално степениште са великим предворјем типичним за јавне грађевине тога доба. Изнад централне фасаде је четворострана купола са оградом од кованог гвожђа. Две фигуре, Правда и Закон су на крајевима кровног венца. Прозори на приземљу су завршени лучно, а на спрату архитравно и надвишени троугластим тимпанонима.
По својој концепцији, функционалности простора и декоративној орнаментици ова грађевина спада у ред најзначајнијијх јавних грађевина из прве половине XX века у Србији.

Зграда окружног суда и начелства у Крагујевцу, утврђена је за културно добро-споменик културе Решењем Завода за заштиту споменика културе Крагујевац бр. 125/1, од 05.05.1969.године, а категорисана као добро од изузетног значаја 07.04.1979.године, Сл.гл. СРС број 14/79.

12. Управна зграда Болнице

Управна зграда болнице подигнута је у периоду између два светска рата, у еклектичном духу заснованом на принципима академизма.
Фасада је симетрично компонована са истуреним средњим ризалитом, са улазом. Састоји се из сутерена, високог приземља и спрата. Фасаде имају скромну декорацију, сведену на назначене пиластре, венце и оквире око врата.
Управна зграда болнице је смештена у оквиру Клиничког центра и у њој је и даље смештена болничка управа.Овај споменик културе се сврстава међу најзначајније споменике везане за здравство на територији Крагујевца.

Управна зграда болнице је утврђена за културно добро-споменик културе Одлуком Владе Републике Србије бр. 633-3153/97-11, од 08. 08. 1997. године, Сл. Гл. РС бр. 39, од 5.09.1997.године.

13. Стара Скупштина 


Зграда Старе скуштине у Крагујевцу смештена је у порти Старе цркве и чини важан и нераскидив део овог историјски значајног и јединственог простора. У време владавине кнеза Милоша, пре подизања скупштинске зграде, овај део црквеног дворишта, служио је за одржавање говора и окупљање великаша.
Прва редовна скупштина на овом месту је одржана 1824. године, нешто касније је подигнута  дрвена зграда, која је служила за одржавање скупштине, а тек 1859. године, саграђен је објекат, који је био најсличнији овом данашњем. На овом месту су 1878. године, прочитане одлуке Берлинског конгреса, на којем је Србија добила своју независност.
Архитектонски је веома једноставно решена, без икаквих посебних орнамената и украса. Основа јој је правоугаона, са два реда стубова, који деле унутрашњи простор објекта. Зидови су били украшени заставама и грбовима, а на западном делу је била смештена трибина. Зграда је зидана по свим правилима модерног европског грађевинарства. Израђена је од опеке и малтера, са накнадно дозиданим просторијама на западном делу. Краси је двосливан кров од бибер црепа. Због чињенице када је и како саграђена, спада у ред једне од првих зграда у Србији, која је настала у духу европске архитектуре.
Године 1880. згради је промењена намена, изглед јој је значајно измењен и дата је на коришћење Војно - техничком заводу, након тога је у њој био смештен депо Народног музеја Крагујевац  док последњих година служи у репрезентативне сврхе.

Стара скупштина, заједно са Старом црквом у Крагујевцу, утврђена је за културно добро-споменик културе Решењем Завода за научно проучавање споменика културе Београд бр. 1410, од 26.09. 1958. године, а категорисана као културно добро од великог значаја за РС 07.04.1979. године ''Службени Гласник РС'', бр. 14/79.

14. Собрашице у Лужницама


Собрашице или трпезари су родовске трпезе постављене у порти цркве. Служиле су приликом црквених празника за обедовање, окупљање сродника и њихових пријатеља. Грађене су од тесаних греда темељача, које су постављене на веће каменове на угловима и спојевима. Стране су грађене у бондручном скелетном систему са стубовима и косницима, а кров је на две или четири воде, покривен ћерамидом. Могу да буду једноделне или вишеделне, спојене под заједничким кровом. Неке су имају уградне столове и клупе, које су код неких собрашица у челу софре посебно обрађене за старешину задруге. Након другог светског рата губе своју ранију функцију и полако нестају. У порти цркве у Лужницама очувано је 27 собрашица постављених дуж унутрашње стране ограде и чине комплекс са највећим бројем очуваних објеката ове врсте на једном месту.

Собрашице у Лужницама су утврђене за културно добро – споменик културе, решењем Завода за заштиту споменика културе Крагујевац бр. 54/1 од 20. 03. 1968.године, а категорисан за културно добро од изузетног значаја за РС 07.04.1979. године '' 

15. Кућа Војина и Живојина Павловића у селу Дулене



Кућа брађе Војина и Живојина Павловића је смештена у селу Дулене, недалеко од Крагујевца. У њој су током јула 1941. године, били су смештени штабови левачког и крагујевачког партизанског одреда, а након тока, новембра исте године и штабови из целог Поморавља и делом из Шумадије. Зграда је правоугаоне основе са високим темељима од камена и зидовима у бондрук конструкцији. Кров је четворосливан, прекривен црепом. Подрум је смештен под једним делом зграде. Данас ова зграда служи као музеј, у којем су смештене и приказане фотографије догађаја тог времена.


Зграда Војина и Живојина Павловића у селу Дулене код Крагујевца, утврђена је за културно добро - споменик културе Решењем Завода за заштиту и научно проучавање споменика културе НРС, бр. 1644/49 од 19.09.1949.године ''Сл. Гл. НРС'' бр. 1644/49.


16. Кућа у улици Светозара Марковића бр. 5  




Кућу у улици Светозара Марковића бр. 5 у Крагујевцу је подигао Сима Милосављевић Паштрмац, познатији као ''Амиџа'', блиски пријатељ и државни саветник Кнеза Милоша, у двадесетим годинама XIX века, као приватну кућу за становање. Припада типу развијених приземних зграда какве су веома честе у Србији тога доба. Зидови су рађени у бондрук конструкцији, са испуном од опеке и малтерисани. Кров је четворосливан, прекривен ћерамидом.

Зграда у Улици Светозара Марковића бр. 5, утврђена је за културно добро-споменик културе Решењем Завода за научно проучавање споменика куултуре Београд бр. 66/48 од 17. 01. 1948.године.

17.  Кућа у улици Светозара Марковића бр. 9



Кућа у улици Светозара Марковића бр. 9 у Крагујевцу, позната као кућа др. Илије Коловића, потиче из прве половине XIX века и припада групи грађевина насталих у овој улици током Милошевог доба. Оне представљају материјалне остатке архитектуре старог Крагујевца на основу којих се може наслутити изглед  града у том периоду. Ова кућа је типична грађевина српске чаршије, са тремом и доксатом на прилазној страни, вишесливним кровом покривеним ћерамидом, зидовима рађеним у бондруку и свим другим карактеристикама везаних за овај период.
Највреднији детаљи зграде су свакако богато орнаментисани стубови на трему и доксату, затим таванице рађене од шашовца и аутентична лучна врата на појединим просторијама. Зграда поседује несумњиве архитектонске и етнографске вредности.

Зграда у Улици Светозара Марковића бр. 9 у Крагујевцу утврђена је за културно добро-споменик културе Решењем Завода за заштиту споменика културе Крагујевац бр. 106/1 од 05.03.1971. године 

18.  Кућа у улици Светозара Марковића бр. 17


Кућа у улици Светозара Марковића бр. 17 у Крагујевцу је подигнута у првој половини XIX века и типична је градска кућа из времена Милоша Обреновића. Рађена је као приземљуша, на равном терену и главним делом који је окренут ка улици. Зидови су грађени по систему бондрука, са испуном од цигле и черпића. Кућа и данас, као и тада служи за становање и по том принципу је и грађена. Иако нема посебних архитектонских украса, значајна је као објекат грађен у време развоја Крагујевца, као Милошеве престонице.

Зграда у Улици Светозара Марковића бр. 17, утврђена је за културно добро-споменик културе Решењем Завода за научно проучавање споменика куултуре Београд бр. 68/48 од 17. 01. 1948.године.

 19. Кућа у улици Светозара Марковића бр. 19


Кућа у улици Светозара Марковића бр. 19 у Крагујевцу је подигнута у првој половини XIX века као приватни стан Недељка Стојковића, познатијег као  кнез Дена, познатог јавног радника Милошевог доба. Грађена је као типична кућа овог доба. Централни део куће је окренут ка улици, као и читав дворишни простор са бунаром. Грађена је као кућа за становање, са огромним подрумским делом у бондрук конструкцији, са испустима од опеке. Кровни покривач је ћерамида. Ова грађевина је, као и низ других у овој улици, израђена у духу свог времена и чини једну од најзначајнијих, сачуваних објеката овог града. Данас се користи у комерцијалне сврхе и корисници изузетно брину о објекту.

Зграда у Улици Светозара Марковића бр. 19, утврђена је за културно добро-споменик културе Решењем Завода за научно проучавање споменика куултуре Београд бр. 67/48 од 17. 01. 1948. године.

20.  Кућа у улици Светозара Марковића бр. 23


Стари део Крагујевца обухвата и кућу Светозара Марковића у улици која носи његово име, бр. 23. Подигнута у првој половини XIX века, представља један од ретких примера градитељства тога времена који се очувао до данашњих дана. Састоји се од приземља и подрума. Приземни део чине пет просторија и трем, а подрум је једнопросторан, са улазом са трема. Темељ и подрумски зидови су од ломљеног камена, зидани у кречном малтеру, док су зидови куће од опеке. У овој кући је од 1873. до 1875. била смештена Крагујевачка друштвена штампарија. Управо ту је наш познати радник и оснивач социјалистичког покрета у Србији Светозар Марковић уређивао и штампао листове „Јавност“ и „Ослобођење“ и написао велики број провокативних политичких и чланака економске тематике. У кући је смештена етнографска поставка Народног музеја у Крагуејвцу, који је корисник објекта, као и део поставке посвећен Светозару Марковићу. У дворишту се налази  спомен-биста Светозара Марковића.

Кућа Светозара Марковића у Крагујевцу утврђена је за културно добро-споменик културе Решењем Завода за научно проучавање споменика културе Београд, бр. 69/48, од 17.01.1948., а категорисана као добро од изузетног значаја 7.04. 1979.године, Сл.гл. СРС број 14/79.

21.  Кућа у улици Светозара Марковића бр. 69


 Зграда у улици Светозара Марковића бр. 69 у Крагујевцу је вишеспратна зграда, састављена из два тракта, развијене основе и осно симетрична. Подигнута у духу еклектизма, са јако израженим утицајем академизма и класицистичком пластиком. Саграђена је од опеке и армираног бетона, одмах након Првог светског рата под називом ''Дом милосрђа'', као интернат за ученике и војне питомце из Македоније.

Зграда у улици Светозара Марковића бр. 69 у Крагујевцу је утврђена за културно добро-споменик културе Одлуком Владе Републике Србије бр. 633-3153/97-23, од 08. 08. 1997. године, Сл. Гл. РС 39, од 05.09. 1997. године


22. Кућа у улици Краља Александра бр. 121


Кућа се налази у оквиру Старог градског језгра Крагујевца и типична је градска кућа XIX века. Њена архитектура је мање значајна од њене историјске вредности, која је и допринела да ова кућа буде утврђени споменик културе. У периоду од 1873. до 1875. године, на овом месту се налазила '' Крагујевачка друштвена штампарија'',  у којој је наш познати радник и оснивач Социјалистичког покрета у Србији Светозар Марковић, уређивао и штампао листове ''Јавност'' и '' Ослобођење'' и написао велики број својих чланака, економских и политичких, због којих је и осуђен на смрт.


Зграда у Улици Маршала Тита(сада ул. Краља Александра) бр. 121 у Крагујевцу, утврђена је за културно добро-споменик културе Решењем Републичког Завода за заштиту споменика културе Београд број 956/49, од 11.06.1949. године.

23. Воденица у Грошници


У воденици у селу Грошница, на шест километара од Крагујевца је, 12. јула 1941. године, одржан састанак Окружног комитета КПЈ за Округ крагујевачки, на којем је донета одлука о подизању устанка у овом делу Шумадије.
Саграђена је крајем осамнаестог века, што се може закључити на основу стилских карактеристика, као и на основу народног предања. Током времена је претрпела извесне преправке и дограђивања, али је у основи задржала првобитан изглед.


Воденица у Грошници је утврђена за културно добро - споменик културе Решењем Завода за заштиту споменика културе Крагујевац бр. 97/1, од 10.01.1972. године.


24. Зграда Туцаковића





Зграда Туцаковића је значајна по томе што је у њој живео војвода Петар Туцаковић. Настала је у првој половини XIX века.
Када је кнез Милош сазидао конаке око свог двора, приступио је регулисању градње у Крагујевцу, који се као престоница почео нагло да се развија. Наложио је Сими Милосављевићу Паштрмцу да сазида кућу на почетку Улице Светозара Марковића а Петру Туцаковицу на почетку Палилула и тако су постављени тимељи старог Крагујевца. Кућа је типична грађевина оног времена. Веома је пространа са великом баштом ка уличном делу. Рађена је по систему бондрука. Кров јој је четворосливан, благог нагиба, а кровни покривач је ћерамида. Реч је о веома вредном споменику културе ослобођене Србије.



Зграда Туцаковића у ул. ЈНА 11 (данас ул. Кнез Михаилова) утврђена је за културно добро-споменик културе Решењем Завода за заштиту споменика културе Крагујевац бр. 107/1, од 26.04.1971. године.

25. Кућа Танаска Рајића у Страгарима


У кући Танаска Рајића у Страгарима се родио и живео овај велики српски војник. Кућа је премештена са мале раздаљине на место на којем се сада налази пре него што је утврђена за културно добро. Грађена је од дрвета, крајем осамнаестог или почетком деветнаестог века. Изграђена је на ћелицу, преко камених темељних зидова. Подрум је смештен на једној половини куће. Приземни део куће чине собе у којима се живело, као и гостинска соба. Првобитна, оригинална кућа је била дводелна. На кући су сачувана сва, оригинална, аутентична својства ове архитектуре: прозори, врата, таваница, подрумска врата.


Кућа Танаска Рајића у Страгарима код Крагујевца, утврђена је за културно добро - споменик културе, Решењем скупштине општине Крагујевац, бр 02-633-3/91 од 9. 07.1991. године.

26. Етно двориште у Драчи



Етно двориште у Драчи, недалеко од Крагујевца, чине кућа, вајат, кош и споменик из 1902. године. Кућа је приземна, троделна грађевина, правоугаоне основе, чији предњи део краси трем са луцима. Зидови су рађени у бондруку, а кров на четири воде је покривен бибер црепом.
 Вајат је коришћен као зграда сеоске управе у периоду од 1830. до 1902. године.  То је брвнара квадратне основе, чије су греде темељаче положене на темељ од ломљеног камена на нагнутом терену. Зидови су од талпи сложених у ћерт. Четвороводни кров је прекривен ћерамидом.
 Кош-прућар је елипсасте основе, са темељачама које носе странице од густо испреплетаног прућа. Улаз је на средини. Кош је подигнут на блокаде, а трем са кровом покривеним бибер црепом је накнадно урађен.
 На овом месту је 1984. године основан етно музеј.


Етно двориште у Драчи, утврђено је за културно добро-споменик културе Одлуком СО Крагујевац, од 27.08.1992, а објављено у Општинском службеном гласнику бр. 13/92 од 8.09.1992.године.

27. Стара школа у Крагујевцу, Задужбина Милована Гушића


Зграда је подигнута као задужбина Милована Гушића, крагујевачког трговца и налази се у улици која данас носи његово име. Саграђена је у стилу грађанске архитектуре позног деветнаестог века, 1893. Године. Зграда је тада подигнута као варошка школа, а и данас још увек служи тој сврси и у њој се налази смештен део Основне школе ''Радоје Домановић''. `
Зграда је правоугаоног облика са централним улазом који је решен у облику пасажа, кроз који се улази и са леве и десне стране се иде даље ка просторијама. Зграда је приземна, рађена у духу градске архитектуре са краја деветнаестог века.


Стара школа у Крагујевцу ( '' Задужбина Милована Гушића''), утврђена је за културно добро-споменик културе Одлуком 633-1167/97-14, од 09.04.97, Влада РС, Сл. Гл. РС 17 од 21. 04. 97.

28. Бетонски пешачки мост преко Лепенице




 Налази се у непосредној близини Лучног моста 1, преко Лепенице. Мост служи само за прелаз пешака. Подигнут је на месту на којем се раније налазила стара дрвена ћуприја чија је првобитна намена била повезивање Милошевог двора са старом црквом и старом скупштином. изграђена у  првој половини XIX века. Године 1927. градња моста је завршена и тада је добио изглед, који је до данас задржао. Његова дужина је 34,32 метра. Бетонска ограда моста је посебно украшена, тако да је сама ограда у изливцима, који су посебно геометријски израђени. Како се ограда шири, тако се шире и орнаменти. На средини је, у плитком рељефу, уписана година градње. На крајевима су поставњене украсне светиљке.


Бетонски пешачки мост преко Лепенице, утврђен је за културно добро-споменик културе Одлуком 633-1167/97-5, од 09.04.97, Влада РС,''Службени Гласник РС'' 17 од 21. 04. 97.

29. Лучни мост бр. 1


Лучни мост број 1, заједно са Лучним мостом број 2, чини једну хармоничну и јединствену целину простора који спаја леву и десну обалу реке Лепенице. Изграђен је 1923. године, према нацртима инжењера Министарства грађевина Васе Новичића. Мост је израђен од армираног бетона, отвора тридесет метара. Статички систем моста је лук са затегом са обешеним коловозом. Коловозну конструкцију сачињавају коловозне плоче, секундарни подужни носачи и попречни носачи. Укупна ширина моста је 11,65 m. Ширина коловоза је 6,20 m, а корисна ширина пешачких стаза са обе стране коловоза је 1 m.  Главни носачи су луци облика параболе, који дају елеганцију мосту и чине га атрактивним, ослоњени преко челичних лежишта на масивне обалне стубове. На левом обалном стубу је непокретно лежиште, а на десном ваљкасто покретно лежиште.
На крајевима моста са бочних страна су, у плитком рељефу, изведени флорални орнаменти, а са предњих страна моста су године везане за историјске догађаје: 1853., 1918., 1389., 1804.

Лучни мост број 1 утврђен је за културно добро-споменик културе Одлуком Владе Републике Србије бр. 633-2231/97-014, од 18.06.1997. године, Сл. Гл. РС бр. 27 од 26. 06. 1997. године.

30. Лучни мост бр. 2



Лучни мост број 2, заједно са Лучним мостом број 1, чини једну хармоничну и јединствену целину простора који спаја леву и десну обалу реке Лепенице. Изграђен је 1923. године, према нацртима инжењера Министарства грађевина Васе Новичића. Мост је израђен од армираног бетона, отвора тридесет метара. Статички систем моста је лук са затегом са обешеним коловозом. Коловозну конструкцију сачињавају коловозне плоче, секундарни подужни носачи и попречни носачи. Укупна ширина моста је 11,65 метара. Ширина коловоза је 6,20 метра, а корисна ширина пешачких стаза са обе стране коловоза 1 метар.

Главни носачи су луци облика параболе, који дају елеганцију мосту и чине га атрактивним, ослоњени преко челичних лежишта на масивне обалне стубове. На левом обалном стубу је непокретно лежиште, а на десном ваљкасто покретно лежиште.

Лучни мост број 2 утврђен је за културно добро-споменик културе Одлуком Владе Републике Србије бр. 633-2231/97-015, од 18.06.1997. године, Сл. Гл. РС 27 од 26.06. 1997. године.

31. Бубањ чесма


Бубањ чесма је један од најстаријих и најлепших споменика старог Крагујевца. Служила је за снабдевање становништва водом још у турско доба. Сазидана је у XIX веку, за време владавине кнеза Милана Обреновића, а данашњи изглед је добила 1922. године, залагањем и помоћи богате браће Бојаџић. Рађена је од камена и бетона, са богатом профилацијом и украсним орнаментима од малтера. Са улице се прво приступа на један трем, видиковац са клупама, а бетонским степеницама се силази до места где се захвата вода. Бубањ чесма у Крагујевцу представља објекат израђен за потребе чесме, а осмишљен тако да се на њему окупља народ. 
У непосредној близини налази се језеро Бубањ, које је добило име по чесми, као и читаво насеље у тој околини.

Бубањ чесма у Крагујевцу је утврђена за културно добро-споменик културе Одлуком Владе Републике Србије бр. 633-2231/97-002, од 18.06. 1997. године, Сл. Гл. РС 27, од 26.06. 1997. године.

32. Кућа у улици Крагујевачког октобра бр. 116




Кућа у ул. Крагујевачког октобра бр. 116 је угаона стамбена зграда, саграђена почетком XX века од чврстог материјала. Састоји се од подрума и високог приземља, са декоративним атикама, плитким аркадама и наглашеним фризом испод атике.
Угао објекта је полигонално заобљен, а на њему се налази зарубљена пирамидална кровна форма. Геометријским формама су обрађени парапети, као и део фасаде изнад прозора до кровног венца. Грађена је у духу грађанске архитектуре са почетка XX века, када се врши благи утицај нових токова и прелазак на модеринији стил у архитектури и као таква представља  значајан пример добро очуване грађанске куће у Крагујевцу.


Кућа у улици Крагујевачког октобра бр. 116, утврђена је за културно добро-споменик културе Одлуком Владе Републике Србије бр. 633-2231/97-026, од 18.06.1997. године, Сл. Гл. РС бр. 27 од 26. 06. 1997. године

33. Водоторањ


Водоторањ у Крагујевцу је подигнут крајем XIX века, за потребе железнице. Из њега су се локомотиве, природним падом снабдевале водом. Саграђен је од опеке са наизменичним постављањем челичних прстенова, споља и изнутра. При његовом врху је формиран резервоар од опеке, длетован цементом, полулоптасте форме. Испод резервоара је простор за послуживање и ложиште са загрејаном водом. Уз тај простор са спољње стране је подигнут димњак,  који надвисује цео торањ а зидан је истовремено са њим.  Објекат је осмоугаоне основе, са дубоким темељима. На врх торња се долази спољним, завијеним степеништем. Сам врх је урађен као бондручна конструкција, испуњена нутованим даскама. Кровни покривач је лим а на врху крова је осмоугаона лантерна.
Један је од малог броја оваквих очуваних објеката у Србији и симбол је градитељког напретка, као и развоја железнице на овим просторима.


Водоторањ у Крагујевцу је утврђен за културно добро-споменик културе Одлуком Владе Републике Србије бр. 633-3153/97-22, од 08. 08. 1997.године Сл. Гл. РС 39, од 05.09. 1997.године.


34. Зграда железничке станице


Зграда железничке станице у Крагујевцу је подигнута 1886. године, у време градње железничке пруге Крагујевац-Лапово. Грађена је по пројекту типски саграђених зграда на европској железници, по свим европским стандардима и принципима, од тврдог материјала. Академски је конципирана и декорисана украсима од опеке и равним малтерисаним површинама, са лучно засведеним прозорима и вратима, такође израђеним од опеке.
Када је саграђена, имала је приземље и спрат, који је у земљотресу током XX века порушен. Значајна је као изузетан пример солидно очуваних грађевина са краја XIX века, не само у Крагујевцу, већ и у читавој Србији.


Зграда железничке станице у Крагујевцу утврђена је за културно добро -споменик културе Одлуком Владе Републике Србије бр. 633-3153/97-9, од 08.08. 1997. године, Сл. Гласник РС 39, од 05.09.1997. године.

 35. Црква светог Илије у Доњим Грбицама


Црква светог Илије у Доњим Грбицама је подигнута и освештана 1890. на остацима старе, средњевековне цркве. Израђена је у духу моравског градитељства, триконхалне основе. Издуженог је наоса, док су централна и бочне апсиде полукружне. Над централним делом се уздиже ваљкасти тамбур и купола. Фасаде су мирне, без декорације, осим профилисаног венца у камену. Северно од улаза у цркву је камени звоник из 1896. године. Овај храм је попут многих других с краја XIX века,  остао лишен живописа. Иконостас је дрвени, без профилације, са устаљеним редом икона и двери, осликан од стране непознатог аутора.


Црква светог Илије у Доњим Грбицама, утврђена је за културно добро-споменик културе Одлуком Владе Републике Србије бр.633-4693/99, од 25.01.2000.године, ''Сл. Гл. РС бр. 5'' од 17.02. 2000. године.

36. Споменик палим Шумадинцима


Споменик палим Шумадинцима је подигнут 1932. године, у непосредној близини градске тржнице и центра града. Израђен је према пројекту чувеног вајара Антуна Аугустинчића, који је однео победу на анонимном конкурсу, објављеном 1928. године. Сам споменик је израђен у сарадњи са Јозом Кљаковићем, професором на Загребачкој уметничкој академији.
Споменик је подигнут у знак сећања на изгинуле ратнике Шумадије у ратовима Србије. У бакарне плоче, постављене на зидове испод скулптура урезане су  године: 1815., 1911., 1912., 1914. Састоји се из неколико целина: кружног степеништа у камену, четворокраког постамента зиданог у камену и обложеног малтером, по два војника у униформама у борбеном ставу напред, које одговарају години ратовања на сваком краку постамента и централног пилиона на којем се налази девојка испружене десне руке у којој држи круну, као главни и централни симбол ослобођења. Све фигуре су изливене у бронзи, веома реалистички приказане.
По обореним угловима, између кракова постамента су плитки рељефи у бакру, са мотивима из ратовања, фигуралне форме и то: Ропство, Болови великих мајки, Низови гробова и Птице у лету.
Након Другог светског рата круна коју је држала централна женска фигура је замењена ловоровим венцем. Године 1990., на место ловоровог венца је враћена круна, тако да је споменику враћен аутентичан изглед.

Споменик палим Шумадинцима утврђен је за културно добро-споменик културе Одлуком Владе Републике Србије бр. 633-6872/2001, од 17.07.2001.године, Сл.гл.46 од 27.07.2001.


 37. Кућа у улици Танаска Рајића бр. 52


Зграда у Улици Танаска Рајића бр. 52 у Крагујевцу је подигнута између два светска рата и представља вредан пример градске архитектуре тога доба. Има наглашен профилисани кровни венац, угаоне пиластре, као и високо приземље са наглашеним кровним надзитком. Кућа је легат сликарке Љубице Филиповић, рођене у Ријеци 1885. године, која је у Крагујевцу живела до своје смрти, 1975. године.  Сликала је у духу импресионизма а, иако је последњих година живота била слепа, и тада је неуморно сликала. Кућу у којој је живела, као и сва своја сликарска дела, оставила је Народном музеју у Крагујевцу. Поред својих архитектонских, објекат има и историјуску вредност, с обзиром на чињеницу да је ова велика уметница у њему живела и радила.


Кућа легат Љубице Филиповић, утврђена је за културно добро-споменик културе Одлуком Владе Републике Србије бр. 633-6872/2001-2, од 17.07.2001. године, Сл.гл.РС бр. 46 од 27.07.2001. године


 38. Ватрогасни дом


Зграда Ватрогасни дом у Крагујевцу представља репрезентативни објекат еклектизма у овом граду. Саграђена је 1933. године, као задужбина породице Радојковић. Добровољној ватрогасној дружини Крагујевца, предат је на коришћење 1936. године. Једни од највећих архитеката тога времена код нас, удружили су се на овом пројекту: Михаило Радовановић, Ђорђе Коваљевски и Радослав Милосављевић. То је монументална угаона зграда, модерног архитектонског израза, са подрумом, приземљем и петоспратном осматрачком кулом са терасом.  Саграђена је од опеке, камена и армираног бетона, са применом великих конструктивних распона. Поред основне намене, објекат је од самог отварања био стециште јавног и културног живота града.




Ватрогасни дом у Крагујевцу је утврђен за културно добро-споменик културе Одлуком Владе Републике Србије бр. 633-6872/2001-3 од 17.07.2001.године, Сл.Гл. РС бр. 46, од 27.07. 2001. године.


39. Зграда Дечје библиотеке


Зграда дечије библиотеке у Крагујевцу је  подигнута у периоду од 1935.-1936. године. Грађен је у духу тога времена, као градска, стамбена кућа, израђена је од камена, опеке и армираног бетона, са свим одликама архитектуре с почетка XX века. Реч је о породичној кући Јована Ђ. Мирковића, професора музике у Крагујевачкој гимназији. Кућа је, заправо, легат који је, по жељи професора Мирковића, једино могао да буде искоришћен у културне сврхе. Већ дуги низ година, у овој згради је смештен део Народне библиотеке у Крагујевцу - Дечја библиотека. У оквиру ње је смештено седам легата, од којих су три сликарске збирке и четири збирке књига, завештаних од стране више угледних Крагујевчана. Почетком XXI  века, зграда је потпуно реконструисана при чему је задржавала своју аутентичност.

Зграда дечје библиотеке у Крагујевцу, утврђена је за културно добро-споменик културе Одлуком Владе Републике Србије бр. 633-6872/2001-4 од 17.07.2001.године, Сл. Гл. 46 од 27.07.2001. године.
40. Спомен-чесма у Дивостину



Чесму у славу и част преминулом краљу Милану Обреновићу подигло је Крагујевачко савезно ловачко удружење 20. јуна, 1901. године у манастиру у селу Дивостину у непосредној близини Крагујевца. Саграђена је од камена. Изнад точећег места је спомен плоча са натписом. Над чесмом доминира крст, исклесан од камена. Подигнута је на одавно познатом извору, за који се зна да ту постоји још из доба неолита.


Спомен-чесма у селу Дивостину, утврђена је за културно добро - споменик културе Одлуком Владе Републике Србије бр. 633-6872/2001-8, од 17.07.2001. године, Сл. Гл. РС бр. 46 од 27.07.2001. године.

41. Црква Светог Петра и Павла у Грошници


Црква Св. Петра и Павла у Грошници је саграђена 1857. године. Подигнута је у самом центру села за време друге владавине Милоша Обреновића, у време кад је романтичарски дух, у културном и уметничком животу Србије достигао свој зенит.
Базиликалне је основе, са октогоналном куполом изнад централног дела. На западној страни је витки, барокни звоник, а на источном делу је полукружна, олтарска апсида. Засведена је полуобличастим сводом. Фасаде су израђене од камена, пешчара, украшене хоризонталним и вертикалним фугама, а испод профилисаног кровног венца низом слепих аркада на конзолама. Лучни прозори и декоративно обрађен портал, складно су укомпоновани у општу слику архитектуре храма.
Ентеријер је доста скромно обрађен, без живописа или било каквог другог украса. Иконостас потиче из XX века, тачније из 1959. године а рад је Нестора дуборесца, мајстора охридско-дебарске школе, док је иконе радио Адонис Стергиу 1990. године. У цркви се налазе мермерне спомен плоче са уклесаним именима житеља Грошнице и околних села, погинулим у периоду од 1912. до 1918. године.

Црква светог Петра и Павла у Грошници, утврђена је за културно добро-споменик културе Одлуком Владе Републике Србије бр. 633-16771/2002, од 13.12.2002. године. Сл. Гл. РС бр. 88 од 23.12.2002. године.
42. Зграда Уреда


Зграда “Уреда” у Крагујевцусаграђена  је 1931. године за смештај уреда за осигурање радника, према пројекту архитекте Богдана Несторовића, професора Архитектонског факултета у Београду. Грађевина је уклопљена су сажету архитектонску целину, са наглашеним засеченим угаоним трактом. Такво стање је наглашено монументалним централним, полукружним улазом. Зграда има сутерен, високо приземље и спрат. Поред административних просторија, имала је и ординације: две амбуланте опште праксе, по једну хируршку, очну, ушну, зубну, гинеколошку, антитуберкулозну, као и пулмолошко и рендгенолошко одељење. Грађена у духу академизма, њена структура се заснива на провереним градитељским обрасцима, истовремено преплетеним са модернистичким функционализмом. Фасада је модерне неокласичне архитектуре, чији концеп подразумева наглашен геометризам и чисте сведене једноставне фасадне површине.

Зграда Уреда је утврђена за културно добро-споменик културе Одлуком Владе Републике Србије бр. 633-8007/2014, од 31. јула 2014. године.

43. Средњовековни утврђени град Сребреница


Остаци средњовековног града Сребренице се налазе на узвишењу изнад реке Сребрнице, јужно од Страгара. Најранији извори везани за овао  налазиште потичу из 1395. године, под именом Сребрница војводе Николе.
Према неким дубровачким записима, овде је боравио и деспот Ђурађ Бранковић. Основа града је неправилног потковичастог облика, највероватније због облика терена на којем се налазио. Остаци моћне донжон куле су смештени на источној страни. Грађен је од ломљеног камена у алтернацији са крупнозрним малтером. Данас је читав град у рушевинама. Најбоље је очувана кула висине десетак метара, квадратне основе, грађене од ломљеног камена повезаног малтером.

Средњовековни утврђени град Сребрница код Страгара, утврђен је за културно добро-споменик културе Решењем Завода за заштиту споменика културе Крагујевац број 95/1 од 19. марта 1969. године, а категорисан за културно добро-споменик културе од великог значаја 21.07.83. године ''Сл. Гл. СРС број 28''.

б) АРХЕОЛОШКА НАЛАЗИШТА


1. Праисторијско насеље у Дивостину


На простору између цркве, школе и дома, у селу Дивостин налази се праисторијско насеље откривено 1952. године, током рекогносцирања терена од стране Археолошког института Београд и Народног музеја у Крагујевцу. Неколико године касније, 1956. год., приликом грађевинских радова мештани су открили групу фигурина са керамичким посудама и једним троножним жртвеником. Каснијим анализама је утврђено да је реч о затвореном налазу у из просторије једне винчанске куће са посебно издвојеним култним местом. Фигурине су женске представе, моделоване доста сумарно, главе су полигоналне, нос наглашен а доњи део сведен на ступасту ногу.
 Народни музеј у Крагујевцу је 1959. године, извршио мања истраживања током којих је потврђено постојање обимног винчаског  материјала на овом простору. И поред тога што су  налази у Дивостину изазвали велико интересовање наше и светске јавности, радови су у мањем обиму настрављени тек  1967. године, да би 1968. године Дивостин истраживан у оквиру великог југословенско-америчког пројекта „Ране земљорадничке културе на тлу централне Србије“. До 1971. године на неолитским насељима у дивостину истражено је 2250m2, и пронађено је преко 100 000 предмета од печене земље, кремена, камена и животињских костију. Насеље је захватало површину од преко 15 ha, било је насељено у току старијег и финалног неолита тј. у време старчевачке и винчанско-плочнике културе.



Праисторијско насеље у селу Дивостин утврђено је за културно добро-археолошко налазиште Решењем Завода за заштиту споменика културе Крагујевац бр. 227/1-68 од 18. 03.1969. године.

2. Тодорчево


Археолошко налазиште Тодорчево - Стрна жита се налази на југоисточном улазу у Крагујевац поред магистралног пута Крагујевац-Баточина. Сондажним ископавањима 1992. године на овом месту је утврђено постојање остатака насеља од периода старчевачке културе до времена антике.
Најстарије насеље је из V миленијума п.н.е. и везује се за старчевачку културу. Млађе насеље је датовано у X век п.н.е., време старијег гвозденог доба. Најмлађе насеље је датованог у III-IV в.н.е. Остатке ова три насеља која су се вертикално наслојавала једно изнад другог, потврђују налази колиба, фрагменти керамичких посуда, камене и кремене алатке а из античког периода опеке.


Археолошко налазиште Тодорчево-Стрна жита у Крагујевцу утврђено је за културно добро – археолошко налазиште Одлуком Владе Републике Србије бр. 633-3721/97 од 17.10.1997.године ("Сл. гласник РС" бр. 51 од 13.11.1997.год.).


 вПРОСТОРНЕ КУЛТУРНО-ИСТОРИЈСКЕ ЦЕЛИНЕ

1. Старо градско језгро



Током XIX века, Крагујевац је од 1818. до 1841. годиен био и престоница Србије. Темеље новом граду је успоставио кнез Милош Обреновић. Улице се исправљају и калдрмишу, регулише се ток реке Лепенице, озелењава површине. Први регулациони план града је израђен 1891., њиме се условљава нови, савремени изглед, а Крагујевац постаје нови трговачки, културни и јавни центар. Урбанистички план из 1931. године решава питање централног градског ткива, као и капиталних објеката у граду. Трг код ''Крста'', био је централно језгро од којег су се даље шириле занатске радње, продавнице, дућани, хотели, гостионице. Градско језгро је  било изузетно важан сегмент за даље ширење града.



Старо градско језгро утврђено је за културно добро -просторно културно историјску целину Решењем Завода за заштиту споменика културе Крагујевац број 258/1 од 16. 06. 1970. године. Категорисано је за културно добро-просторно културно-историјску целину од великог значаја Одлуком скупштине СРС 07.04.1979. године '' Сл.гл. СРС бр 14/79.



2. Комплекс Соколана



Комплекс Соколана у Старој радничкој колонији је настао према идеји Живојина Терзибашића, бригадног генерала, управника Артиљеријско - техничког завода. Идеја је почела са реализацијом 1924. године. Како је у том тренутку недостајало средстава, Терзибашић је одлучио да се на овом месту подигне низ мањих зграда, намењених за живот градитељима насеља. Из Берлина је послат инжењер да испита терен. Бараке су допремљене из Немачке, док су остале радове радила домаћа предузећа. Изградња колоније је завршена 1928. године. У то време је близу 3000 људи живело на овом месту.
Стара радничка колонија је била јединствено планирано и изведено радничко насеље на територији Краљевине Југославије у првој половини XX века.
Ову просторну културно-историјску целину чине: Зграда ''Соколана'', Дом управника Колоније, Дом школског настојника, Ватрогасни дом, Стамбена барака, Павиљон за променадну музику и Киоск. Споменик Краљу Александру Првом Карађорђевићу постављен је у савремено доба на месту где се до 1938. године  налазила његова биста.

Комплекс ''Соколана'' у Старој радничкој колонији у Крагујевцу, утврђен је за културно добро-просторну културно-историјску целину Одлуком Владе Републике Србије бр. 633-9867/2013, од 22. 11. 2013. године.

3. Војно-технички завод


Просторна културно-историјска целина Војно-технички завод у Крагујевцу, настала је подизањем Тополивнице у Крагујевцу, Одлуком Владе Кнежевине Србије 1850. године. Изградња је започета 1851. године, а завршена 1853.године, када су први топови и изливени. Залагањем кнеза Александра, уз сагласност цара Наполеона III, за првог управника је именован Шарл Лубри, надзорник приватне ливнице у Дуеу. Значајним деловањем Лубриа, основана је Прва занатлијска школа ради планске и систематске припреме кадрова неопходних новој војној фабрици, као и Радничка болесничка каса - претеча установа пензијског осигурања у Србији. Због ефикаснијег снабдевања, 1892. године, пуштена је у рад железничка линија. Тако је фабрика у Крагујевцу постала најзначајније место за производњу оружја, као и, захваљујући чувеном инжењеру и професору Тодору Тоши Селесковићу, место где је направљена и пуштена у рад прва електрична централа у Србији. Након Првог светског рата, почела је пионирска производња и поправка аутомобила, која ће касније израсти у највећу фабрику на овим просторима.
У оквиру просторне културно-историјске целине Војно-технички завод, налазе се следећи објекти: Стара тополивница (сада музеј ''Стара ливница''), Велики димњак, Стара чаурница, Машинска/механичка радионица, Управна зграда, Стан управника Завода, Српска краљевска војнозанатлијска школа (сада Друга техничка школа), Интернат војнозанатлијске школе (сада Политехничка школа), Артиљеријска радионица, Стара енергетика, Дечије обданиште, Стара амбуланта, Артиљеријска подофицирска школа, Официрски станови, Застава безбедност, Радионица муниције и пушкарнице, Каросерија, Пресерај, Производна хала Р.А.П., Кајин магацин, Стара сенара, Коњушница, Чаурница, Ватрогасна кула, Зграда амбуланте, Управна зграда пиротехнике и низ других објеката.
Зграда Тополивнице је најстарије здање у оквиру комплекса Војнотехничког завода., подигнута 1882. године. Зграду је пројектовао Тодор Селесковић. Зграда је, 1968.године, након измештања, постала музеј. Здање је симетрично, у основи правоугаоно, са равним чеоним фасадама и извученим централним ризалитом на источној, главној фасади. Фасаде су успешна композиција фуговане опеке, између дрвених греда и малтерних површина. Ентеријер је дефиснисан формом хале са вишим централним и два нижа бочна брода.
У непосредној близини се налази и димњак старе котларе, који је подземном везом физички повезан са зградом Ливнице. Грађен је опеком на високом соклу од грубље тесаног шестоугаоног камена, са кога се постепено уздиже сужавајући се ка врху. На каменој плочи сокла се налази урезани текст са годином градње оба објекта: '' Сазидано под Владом Краља Милана 188(2-9). год.


Зграду ливнице са великим димњаком утврђена је за непокретно културно добро-споменик културе одлуком Завод за заштиту и научно проучавање споменика културе НРС бр. 309/53 од 29. 04. 1953. године. Категорисан је као споменик културе од великог значаја 07.04.1979. ( ''Сл. Гл. СРС'', број 14/79), а као део Војнотехничког завода категорисана је за споменик културе од изузетног значаја одлуком Народне скупштине РС бр.2 , Сл. Гл. РС бр. 12 од 12.02.2016. године.
Војно-технички завод је утврђен за културно добро-просторно културно-историјску целину Одлуком Владе РС број 633- 2365/2014, од 25.03. 2014. године (Сл. Гл. РС бр. 36/2014. од 24.03.2014. год) а категорисан за добро од изузетног значаја, а категорисан је за споменик културе од изузетног значаја одлуком Народне скупштине РС бр.2 , Сл. Гл. РС бр. 12 од 12.02.2016. године.


 в) ЗНАМЕНИТА МЕСТА

1. Спомен-парк "Крагујевачки октобар" у Шумарицама



Спомен-парк "Крагујевачки октобар", налази се на месту на којем је, 21. октобра 1941. године, стрељано неколико хиљада деце и људи различитих националности, од стране немачког окупатора. Основан је 1953. године, на површини од 352ha на којој се налази тридесет масовних гробница.
На самом улазу у меморијални комплекс налази се зграда Музеја "21. октобар", дело архитекте  Ивана Антића, завршена 15. фебруара 1976. годин. Зграда музеја има сталну поставку везану за крагујевачко страдање, и галерију у којој  је стално изложен циклус слика "Крагујевац 1941" сликара Петра Лубарде.
Од 1971. године, сваке године, на месту где је подигнут  Споменик стрељаним ђацима и професорима - „V/3“, одржава се централна комеморативна свечаност "Велики школски час".

„Споменик бола и пркоса” је први споменик подигнут у оквиру меморијалног центра „Спомен парк“. Дело је вајара Анта Гужетића, подигнут 1959. године У мермерном блоку су исклесане две фигуре мушкарца и жене, дате у контрасту између грча тела захваћеног рафалом у тренутку стрељања.

Споменик стрељаним ђацима и професорима - „V/3“ је подигнут 1963. године.  Представља оригимално уметничко дело, вајара Миодрага Живковић, које је за инспирацију имало римски број пет и под тим именом је и остао препознат током предходних  деценија. Кроз овоо вајарско дело дата је вишеструка симболика. Оно подсећа на сасечена крила и немоћ нејаке птице која се одваја од земље немоћна да узлети. Такође симболизује разред V/3 крагујевачке Гимназије, чији су ђаци страдали на овом месту и у чију је част споменик подигнут. Споменик стрељаним ђацима и професорима „V/3“, је вишедеценијски симбол Крагујевца.

Споменик Кристални цвет је подигнут у знак сећања на стрељане мале чистаче обуће. Рад је архитекте Николе Деље. Овај камени, бели пупољак пресечен мачем, подигнут је 1968. Године. У централном делу споменика, исклесан је црни део, који представља чашицу цвета. Обележје је препуно симболике. Како је реч о хумци у којој леже невина ромска деца, бели цвет је симбол њихове невиности и чистоће.

Овај изузетан и крајње необичан споменик, рад је архитеката Јелице и Градимира Боснића. Подигнут је 1970. године и представља одличну синтезу вајарске и архитектонске форме. Из њеног средишта води стаза према двема хумкама. По доследности уопштавања и синтези, прочишћености форме и осећају за једноставност, Камени спавач је једно од најинтересантнијих дела ове врсте у Србији.

Споменик отпора и слободе, дело аутора  Анта Гржетића, ангажованог и на  Споменику бола и пркоса, подигнут је 1966. године. На овом месту је стрељано 300 радника и радничке омладине Војно-техничког завода. Компонован је од две фигуре, од којих је једна покошена рафалом, стегнута у грч, док се насупрот налази смештен обелиск чија вертикала и раширене руке симболизују идеале отпора.

Бронзаним спомеником Сто за једног, вајара Нандора Глида, који је 1980. године  “Споменк парку” поклонио град Модрича, сурова наредба генерала Франца Бемеа је ликовно уобличена мрежом испреплетаних људских тела у болном, самртном грчу. Њихови обриси постепено нестају и трансформишу се у крошњу великог моћног стабла - симбола живота.

Спомен-обележије народа Хрватске  вајара Војина Бакића и архитеката Јосипа и Силванае Сајсл,, поклон је Републике Хрватске из 1981.године. Састоји се од седам челичних дискова, неједнаке величине и представља светлосну жижу три гробнице око њега. Форма круга, симбола савршенства и целовитости од прадавних времена, овде је благо деформисана, чиме је аутор показао да се свака представа о савршеном животу једним овако страшним злочином, почињеним на овом месту, неповратно изгубила.

Споменик Против зла, подигнут 1991. године,  рад је вајара Мигуела Рома из Мексика. Исклесан је у једном мермерном блоку уметничким стилом народа Маја, али је његова тема хришћанска. Рељефном, разгранатом мрежом симбола из Апокалипсе, односно, Страшног суда, наводи на размишљања о праведној награди или казни за учињена дела.


Споменик стрељаним Србима и Јеврејима вајара Милорада Зорбића подигнут је  1991. године као поклон израелског града Бат-Јама и установа Шумадијског округа. Налази се ван територије Спомен-парка, на месту где су 20. октобра 1941. године стрељани припадници израелског и српског народа. Својом апстрактном формом, састављеном од коцке, симбола стабилности и непромењивости и динамично спојених паралелопипеда, представља вечну успомену и у смрти повезаних Срба и Јевреја. Када се скулптура погледа из горњег ракурса симболизује шестокраку Давидову звезду.

Споменик пријатељства, рад румунског архитекте Антона Стојкуа, је поклон румунског града Питештија, подигнут 1994.године. Обликован је као отворена књига, раширених листова, који се полако трансформишу у број 21. Када се погледа са предње стране сви листови се стапају у форму голуба, који је универзални симбол мира.


У оквиру Спомен-парка налазе се и две скулптуре, поклон нашег великог вајара, Јована Солдатовића, из 1979. године Човек без илузија и Суђаје.



Човек без илузија, се налази на травњаку са леве стране улазних врата музеја ''21. октобар''. Издужена фигура мршавог човека, оборене главе и прекрштеих руку и ногу, седи на ниској столичици, глава му је клонула на груди, а дугачке руке, у којима држи три усахла цвета, малаксало су спуштене на колена. Ова статуа се под теретом своје несреће све више повија и просто као да тежи да се сва затвори и потоне у земљу.

У оквиру Спомен-парка налазе се и две скулптуре, поклон нашег великог вајара, Јована Солдатовића, из 1979. године Човек без илузија и Суђаје.

Скулптура Суђаје се налази на самом почетку Меморијалног комплекса, на широком травнатом платоу испред зграде музеја. Инспирисана је старословенском митологијом, по којој су суђаје биле божанства, три жене, које долазе после рођења детета и одређују му судбину или, како се још називало, срећу. Добру срећу су представљале лепе девојке, а лошу, ружне и старе жене. Ове опоре, кошчате фигуре старица, које у рукама држе новорођенче, се одмах везују за Меморијални парк и судбину оних који на његовим пространствима почивају.



Спомен парк ''Крагујевачки октобар'' у Шумарицама , Крагујевац, утврђен за културно добро-знаменито место Одлуком СО Крагујевац, од 27.12.1979. године ( Општински сл.гл. бр. 18/79 од 29.12. 1979. године). Категорисан је као културно добро од изузетног значаја Одлуком Скупштине Србије ('' Сл.гл. СРС'' бр. 14/79) и уписан у Регистар знаменитих места, који се води код Завода за заштиту споменика културе Крагујевац.

Изворник: www.kulturnonasledje.com

Copyright © Сва права задржана - Завод за заштиту споменика културе Крагујевац

Овај чланак је пренесен на овај блог искључиво у научне сврхе са уредно наведеним лнковима изворника. 

Постави коментар Blogger

  1. Kako je moguće da se ostaci džamije u Kragujevcu kod železničke stanice, proglase za "vodotoranj"?

    ОдговориИзбриши

 
Top