0



Српски ратни сликар Надежда Петровић на ратном задатку слика Везиров мост

Српски ратни сликари с почетка 20. века била је мања група изабраних сликара, импресиониста који су се бавили овим правцем сликарства, на ратним бојиштима српске војске у прве две деценије 20. века. Оног момента када је српско руководство, које је водило ослободилачке ратове на тлу Балкана, схватила да уметност може оно што извештаји и документи не могу: да пренесе и сачува осећања људи који страдају због рата, установљено је звање ратног сликара, професија каква као таква није постојала у другим земљама. Оснивање те професије у том тренутку, али и касније за историју, било је веома важно, како би свет видео и осетио шта је све српски народ пропатио због наметнутих ратова и како је бранио своју земљу.

„Упут за кориснике ратних сликара придодатих штабовима виших јединица на војишту”


Како би ратна збивања остала забележена ратни сликари су марширали, логоровали видали ране и прелазили врлети албанске голготе, са војници под пуном ратном опремом, уместо пушке и бајонета „наоружани” скицен блоковима и платнима, графитом, угљаним бојама, кистовима, хартијом и другим сликарским прибором.

Међу њима је било и оних који су попут Надежде Петровић, Косте Миличевића, Малише Глишића, Милана Миловановића, Јефте Перића поред улоге ратних сликара, допринос српској војсци и народу кроз ангажмање на дужностима болничара, кувара, копача ровова итд.

Сликарима је било званично одобрено кретање на бојишту, као и бројним дописницима и фотографима из иностранства, како би њихова стваралачка дела не само ширила истуну о жестокој српској борби за очување своје земље, већ и била нека врста противтеже развијеној ратној пропаганди у Аустроугарској, која је ширила идеологију оправданости ратовања и злочина, ослањајући се на casus belli, ради прерасподеле кривице, наводно у интересу европског заједништва, „коју оправдавају чак и у 21. веку”.

Са изложбе о српским ратним сликарима у Галерији САНУ 2017.

Плејада српских ратних сликара

Плејаду српских ратних сликара, који су чинили разнородну уметничку сцену у Србије, саздану на контрадикторном двојству, с једне стране, од страдања, катаклизме и очајања рата, а с друге стране од уметничког процвата и достојанства врхунца сликарског стила у избеглиштву, чине следећи сликари специфичног српског импресионизма:



 
Надежда Петровић

Чачак, 1873. Ваљево, 1915. Учила је сликарство код Ђорђа Крстића. Похађала је Прву српску и цртачку школу Кирила Кутлика, док је студије сликарства наставила у приватним школама Антона Ажбеа и Јулијуса Екстер у Минхену.
На вест о избијању рата вратила се у земљу и као болничарка учествовала у балканским ратовима.
После објаве Првог светског рата са лечења из Венеције упутила се у Србију и јавила Врховној команди за распоред. Почетком 1915. кратко је боравила у Скопљу, а потом се, по сопственој жељи, нашла у пољској болници у Ваљеву, где је умрла од пегавог тифуса лечећи оболеле.

 
Милан Миловановић

Крушевац, 1876-1946, Београд) Прво је уписао Прву сликарску и цртачку школу у Београду код Кирила Кутлика; коју је потом напустио због одласкау Минхену ге се школовао у атељеу Антона Ажбеа, а потом на Академији ликовних уметности. У Паризу се школовао на Академији Колароси и Школи лепих уметности.
Учествовао је у балканским ратовима и Првом светском рату, потом је упућен на опоравак на Капри и у француку.

Владимир Бецић

Славонски Брод, 1886-Загреб, 1954. Учитељи су му били Бела Чикош и Менти Клемент Црнчић. Студирао је на Академији ликовних уметности у Минхену и краће време на Гранде Шаумиере у Паризу. Био је наставник у Уметничко-занатској школи у Београду. Године 1914. ступио је као добровољац у српску војску,у којој је 1915. именован за ратног сликара.

Васа Поморишац

Модос, 1893 - Београд, 1961 

Сликарство је учио код Стевана Алексића, потом у Минхену, где је уписао уметничку академију.
Борио се на Солунском фронту. Пошто је био тешко рањаван, додељен је Врховној команди као ратни сликар.
 

Миодраг Петровић

Пожаревац 1988. - Београд 1950. Уучио је сликарство у Уметничко-занатској школи у Београду. Студије је наставио на Академији у Минхену, коју је напустио због учешћа у балканским ратовима.
Био је борац и сликар. Учествовао је у Првом светском рату. После повлачења преко Албаније био је на Солунском фронту. Разболео се од маларије, и из Солуна пребачен је на лечење у Тунис.

Тодор Швракић

Приједор, 1882 - Сарајево, 1931. Похађао је Уметничко-занатску школу Ристе Вукановића, потом је наставио студије на Ликовној академији у Прагу.
Као добровољац у балканским ратовима био је ратни сликар српског Врховне команде. По избијању Првог светског рата Аустријанци су га, као познатог патриоту, интернирали у Арад.

 

Коста Миличевић

Скадар, 1887 - Београд, 1920 Школовао се у Првој српској сликарској и цртачкој школи Кирила Кутлика, коју је, након три године, напустио. Кратко време се усавршавао у Прагу, Бечу и Минхену.
Мобилисан је по избијању Првог светског рата. Прво се нашао у Велесу, а онда је преко Албаније доспео на Крф. Као ратни сликар Врховне команде радио је једно време у атељеу у Солуну, а онда поново на Крфу.
 

Малиша Глишић

Београд, 1885 - Ниш, 1915. У Уметничко-занатској школи у Београду учио је сликарство код Ристе Вукановића, а потом је студирао на Академији ликовних уметности у Минхену.
Учествовао је у балканским ратовима, док је у Првом светском рату суделовао у одбрани Београда, а потом је, при повлачењу, с војском стигао до Ниша, у које је преминуо.

Милош Голубовић

Крагујевац, 1988 - Београд, 1961. Сликарство је прво изучавао у Првој српској сликарској и цртацкој школи Кирила Кутлика, а потом је похађао Уметничко-занатску школу. Боравио је у Бечу, Будимпешти, Минхену и Лозани. Кратко време је студирао сликарство у Москви, а потом на Уметничкој академији у Прагу.
Као војни обвезник учествовао је у Другом балканском рату, а од 1914. у Првом светском рату. После преласка Албаније, по приспећу у Солун, 1917. именован је за ратног сликара.

Васа Ешкићевић

Ириг, 1867 - Нови Сад, 1933. Сликарство је прво учио у Уметничкој школи у Петрограду, а потом је завршио Академију ликовних уметности код Рјепина.
По избијању Првог светског рата 1914. јавио се као добровољац у српску војску. Прешао је Скадар и Албанију. На Крфу је 1916. на личну молбу одређен за ратног сликара.

Пашко Вучетић

Сплит, 1871 - Београд, 1925. Студирао је сликарство у Сплиту и Венецији, а потом на минхенској Академији. Кратко време је провео и на усавршавању код Антона Ажбеа.
У Првом светском рату учествовао је као ратни сликар.

 

Живорад Настасијевић

Горњи Милановац, 1893 - Београд, 1966 Сликарство је учио у Уметничко-занатској школи у Београду, а потом наставио у Минхену, приватно и на Академији.
По избијању Првог светског рата био је мобилисан. Радио је у склопу Штаба у ратном атељеу, а онда је прешао Албанију и стигао на Крф. Служио је у чину резервног потпоручника када је 1916. одређен за сликара и фотографа.

 

Наталија Цветковић

Смедерево, 1888 — Београд, 1928 Уметничко школовање започиње у 1900. године у Београду у Српској цртачкој и сликарској школи Ристе Вукановића где јој сликарство предаје Бета Вукановић, коју завршава 1905. Као стипендиста Министартсва просвете наставља студије у Kunstgewerbeschule у Минхену 1905 — 1908, а затим проводи шест месеци 1908 — 1909. на Académie Julian у Паризу. Исте године враћа се у Београд када прихвата дужност наставнице цртања у Општој мушкој занатској школи где предаје до краја живота 1928. године.
За време Балканских ратова 1912 — 1913. била је добровољна болничарка и ратни сликар.

Михаило Миловановић

 

Вељко Станојевић

 

Драгомир Глишић

Ваљево, 1872 - Београд, 1957 Завршио је Прву сликарску и цртачку школу Кирила Кутлика. Студије сликарства је наставио у Минхену, на Академији ликовних уметности и Школи за примењену уметност.
У балканским ратовима је био писар, док је у Првом светском рату, после повлачења у Солун 1916. године постављен за ратног сликара и фотографа.

Милорад Ђокић

Цвијетин Јоб

Александар Лазаревић

Ђорђе Михаиловић

 

Коста Јосиповић

Рођен крајем 19. века - Скопље, 1919. Сликарство је изучавао код Ристе Вукановића у Уметничко-занатској школи. Као стипендиста упућен је у Минхен на студије, које је убрзо напустио.
Учествовао је балканским ратовима. По избијању Првог светског рата ставио се на располагање српској Врховној команди. Неколико пута је рањаван и лечен.

 

Риста Вукановић 

Као државни стипендиста уписао сликарску академију у Петрограду а после једне године је прешао у Минхен где је наставио студије прво код Антона Ажбеа, а затим на тамошњој уметничкој академији код Вагнера. Завршивши студије 1898. године долази у Београд, где је постављен за наставника вештина у Првој гимназији. Умро је у санаторијуму 1918. године и сахрањен је на војничком гробљу у Тијеу у Паризу са близу 750 српских ратника, рањених на разним бојиштима у Првом светском рату, а потом пребачених на лечење у Француску, где су преминули.
 

Бета Вукановић

Бамберг, 1872 - Београд, 1972. Завршила је Школу за примењену уметност и Женску академију у Минхену. Приватно је сликарство учила код Антона Ажбеа. Током 1897. и 1898. боравила је у Паризу, а онда са Ристом Вукановић долази у Београд где су соновали уметничку школу, која 1905. прераста у државну Уметничко-занатску школу.
Учествовала је у балканским и у Првом светском рату као добровољна болничарка.
 

Даница Јовановић

Међу овом плејадом српских сликара било је и оних који нису одлазили из земље, као што је то била Надежда Петровић, која је 1915. као болничарка од тифуса умрла код Ваљева, или Бета Вукановић, која је преживела рат и још дуго опстала на ликовној сцени. Али било је и оних попут Данице Јовановић, која је убрзо по избијању рата стрељана, или оних који рат нису преживели попут Александра Лазаревића, Видосава Ковачевића, Малише Глишића, Бранка Јевтиаћ, Милорада Ђокића, Цвијетина Јоба, док су одмах после рата умрли Коста Миличевић, Ђорђе Михаиловић, Коста Јосиповић и Риста Вукановић.

Према истраживању Љубице Миљковић, ауторке монографије и изложбе „Светлост у мраку Првог светског рата” одржане у Народном музеју, било је најмање 80 ратних сликара, мада се- њихов тачан број па самим тим ни имена, нису никад утврђена.
„ Зна се само да су они добровољно кретали у рат, да су користили сваки предах између две битке кад се за трен утишају топови да на изгужваном скиценблоку нацртају оно што се око њих дешава, да цртежом сачувају што више војничких лица, и пренесу што више сведочанстава о страхотама, пожртвованости и храбрости. Била је то њихова борба против уништавања и нестајања, али и лична терапија у којој су налазили спас од крвавих призора. И баш захваљујући њиховој потребу да се сликањем светлости одбране од ратног мрака који их окружује, импресионизам у Србији достиже зенит током Првог светског рата.

Изворник Википедија


Бета Вукановић

Васа Поморишац




Постави коментар Blogger

 
Top