Дигитализација фонда Музеја позоришне уметности




 
 Музеј позоришне уметности Србије је установа културе од националног значаја која постоји од 1950. године и финансира се из буџета Министарства културе РС.

Смештени смо у Божићевој кући, здању из 1836. које је подигао свињарски трговац Милоје Божић и које је само по себи споменик културе, а налази се у Господар Јевремовој улици 19 у Београду.

У Музеју се чува театролошка грађа која сведочи о развоју позоришта у Србији од XIII века до данас. Музејски фонд чине предмети значајни за научна истраживања или аматерско проучавање класичне драмске, оперске и балетске уметности као и нових мултимедијалних сценских форми.
Тежимо да на једном месту сакупимо, обрадимо, чувамо и приказујемо што више елемената неопходних за реконструкцију неког минулог позоришног чина: од рукописа драме, преко редитељских књига и бележака, пропагандног материјала штампаног уз представе, до фотографија, аудио и видео записа извођења, критика и других извода из штампе, сведочанстава извођача, њихових савременика или потоњих истраживача.

Уз грађу која се односи на институције, прикупљамо и материјале значајне за професионалне биографије позоришних стваралаца, али и сведочанства о приватном животу уметника.
Драгоцене преписке, фотографије, школска сведочанства и бројни лични предмети помажу нам да употпунимо слику о одређеним епохама, односно о институцијама и људима који су у њима живели и радили.

Фонд музеја је систематизован према врсти грађе на збирке: Архивска грађа и документација, Писма, Рукописна дела, Плакати и програми, Фотографије, Аудио и видео записи, Ликовни и меморијални предмети, Сценографске и костимографске скице, Заоставштине, Библиотека и Хемеротека.

У оквиру интернет презентације Музеја, корисницима је доступан Театрослов, online театрографска база података са пратећим дигиталним колекцијама формираним на основу грађе која се чува у музејским збиркама, али и при позориштима тј. у приватним збиркама. Театрослов такође обухвата и online сталну поставку Музеја, као и електронске верзије традиционалних музејских изложби.

Располажемо са једва 250 m2 које се користе као канцеларије, за смештај грађе, и као изложбени простор који истовремено служи и за одвијање свих других програмских активности (промоције, трибине, предавања, пројекције, концерти…) У процедури је решавање питања депоа.
Поред изложбене, Музеј има богату издавачку делатност. Самостално, или у сарадњи са неким другим издавачем, објављено је преко две стотине наслова, а већ три деценије у издању Музеја излази часопис “Театрон”.

Едукативни програми одвијају се у виду радионица Школе за публику и намењени су деци, омладини, али и одраслим посетиоцима.
 
 
 
На фотографији Мија Алексић и колектив Музеја позоришне уметности Србије, приликом проглашавања за лауреата награде “Добричин прстен”, 1982. године

 
 
Дигитализација фонда зачета је под окриљем Музеја позоришне уметности Србије на основу три полазишта: превазилажење недостатка смештајних капацитета куће, заштите постојећих фондова од неумитног хабања грађе и осавремењавање начина презентовања грађе.

Суочени са губитком депоа Музеја 1999. године, у веома отежаним условима обрађујемо и чувамо грађу која нам је поверена. Архиви и библиотеке који се налазе у склопу позоришних институција онемогућени су да нам за потребе матичне службе достављају оригиналне материјале (фотографије, плакате, програме, новинске исечке, сценографске и костимографске скице, костиме, реквизиту, макете, меморабилију) јер немамо адекватан простор за складиштење.

Богате заоставштине истакнутих позоришних стваралаца остају скривене од погледа јавности. Стална употреба оригинлне грађе доводи до оштећења, чак и уништења музејских предмета.

У 21. столећу, у рачунарској ери стасавају генерације младих театролога и љубитеља театра који користе нове канале обавештавања и размене информација и који, нажалост, све чешће потпуно занемарују недигитализоване театролошке изворе.

Све ово резултирало је одлуком да се фондови Музеја позоришне уметности Србије дигитализују и понуде корисницима у електронској форми, путем интернета, потпуно бесплатно и доступно 24/7/365 у оквиру Театрослова.

Развијена је посебна програмска апликација која обухвата електрнски репеартоар свих позоришта на територији Србије од почетака професионалног позоришног живота (19. век) до данас као и репозиторијум дигиталних колекција формиран на основу фондова збирки МПУС.

Архивима и библиотекама који постоје у оквиру инститруционалних и неформалних позоришта омогућенено је да помоћу исте ове апликације обраћују и приказују сопствене фондове, а да оригинале притом наставе самостално да чувају.

Театрослов покрива све врсте тренутно регистроване театролошке грађе, културних добара која сведоче о позоришном животу наше земље, чак и српских позоришта у дијаспори, а примењив је и у земљама региона. Програмска платформа развијена је у складу са свим националним и светским стандардима, а база је усклађена са потребама каталогизације музејске и библиотечке грађе истовремено у оквиру Cobiss-a и Етернитас-а тј. МИСС-а.

Корисничка апликација је инкорпорирана у интернет презентацију МПУС www.mpus.org.rs, једноставна је и пријемчива за употребу. Коринсницима је омогућена једноставна, али и унакрсна претрага репертоара по више параметара, а на резултате претраге директно су везани релевантни документи из дигиталних колекција.

У прве четири године рада, у Театрослов је унесено јединица (основни подаци о репертоарима српских професионалних позоришта с преко 13000 премијера, 16295 персоналних картона, дигитализоване су позоришне критике из фонда Хемеротеке, велик проценат аудио и видео записа, а у току је рад на Збирци програма и плаката што чини репозиторијум с више од 29000 дигиталних објеката). Театрослов се ажурира на дневном нивоу, тако да се и ове цифре непрекидно мењају.

Аутор пројекта Театрослов – електронске базе театрографских података с дигиталним колекцијама Музеја позоришне уметности Србије је Ирина Стојковић Кикић (координатор од 2008. до 2017. ).

Ретроактивна дигитализација и обрада фондова постојећих збирки представља изузетно велики обим посла с обзиром на релативно мали капацитет установе. На Театрослову су, поред редовних задужења, ангажоване две стално запослене (Оља Стојановић, координатор, унос и редакција подаката, Гордана Степановић, унос и редакција података, скенирање) и један спољни сарадник (Бошко Богојевић, програмер), а када год то могућности дозвољавају у тим се укључују и волонтери. Паралелно са обрадом старог фонда, врше се дигитализација и обрада новопристигле грађе.

Циљ нам је да у наредној фази развоја пројекта, сарадници који су до сада прошли све процесе припреме, уноса и обраде података, и који су се квалификовали да руководе мањим радним јединицама, преузму на себе обуку и контролу рада особља запосленог у самим позориштима, које би на себе преузело унос и редакцију података у својим институцијама. Ако се успешно развије мрежа локалних поверника по позориштима цео процес прикупљања, каталогизације и дигитализације театролошке грађе умногоме ће бити олакшан и потпуно децентрализован.
 
Дигитална библиотеке Музеја је на следећем линку:  ДБМПУС
 
 

 

Новија Старијa77