Најстарији сајџија у граду затворио радњу

 

 

Отерала га висока кирија



У деветој деценији Петар Младеновић је успевао да продужи животни век  сатовима својих верних муштерија у сајџијској радњи у Улици Бранка Радичевића 13, која никада није имала посебан назив, али за коју су сви Крагујевчани знали. Међутим, дошао је крај. Од маја сајџијска радња више не постоји, јер се чика Пера заувек повукао из посла, не зато што то није дозвољавало његово здравље или што више није могао да ради, него што је кирија постала висока, а посла све мање. 

Највише ће то осетити власници добрих, пре свега механичких сатова када се буду покварили. 

Нема више мајстора као што је чика Пера био.


С обзиром да је био само власник инвентара који је откупио од удовице свог мајстора код ког је учио занат Боривоја Николића Боре, само је то могао да понесе са собом за успомену, јер је цео свој радни век био „под киријом”. Плаћао је закуп 500 евра месечно, иако је до последњег радног дана ложио пећ на дрва у локалу у екстра зони. 


Локал у коме је радио од времена када је био шегрт национализован је после рата од Наума Ђорђевића, ратника са Кајмакчалана. Цео потез био је његова својина, са две куће у дворишту. Општина је потом тиме располагала. По закону из 2000. године било је могуће да чика Пера откупи локал. Он је имао нешто пара на штедњи у девизама, али није могао да их подигне из банке. Није смео да се задужи, тако да никада није дошао до свог локала.


У међувремену локал је враћен старим власницима, унуци Наума Ђорђевића, која живи у Београду и издаје га за 500 евра месечно.


Пери је то прескупо. Дошла су и нека друга времена, посла је све мање, механичких сатова такође. Дошле су и нове технологије, па је бивало дана када не уђе ни једна муштерија, жалио се својевремено чика Пера.


- Мирим се с тим да је ово крај, мени је 82 године, па можда је и доста. Вид ме још увек добро служи и то једно око. Левим једва видим, јер сам рођен са маном. Здравље ми је релативно добро, причаорекао је крајем фебруара чика Пера за ове новине, наговештавајући повлачење.


Каже да су људи који су отишли у пензију, а нису имали никакав хоби или неко друго занимање врло брзо „кљокнули” или су постали депресивни. Нада се да то неће бити случај с њим, јер ће наћи неку занимацију. 


Срећан је што су се еснафски увек добро држали, помагали, размењивали знања и искуства, позајмљивали шта коме треба и лепо дружили. У најлепшем сећању му је остао покојни колега Ђорђевић, који је, каже, био даса, одскакао од свих, и до данас нико није достигао његов ниво. 

Саша је такође био добар, а од млађих Панта и Љубиша, који је био Ђорђевићев ученик.


Иако је стицајем околности чика Пера постао сајџија, јер су његови родитељи закаснили да га упишу у Гимназију, каже да би опет био сајџија, јер памти само лепо време, када се доста радило и лепо зарађивало. Вредне сатове слали су му из Москве и Уједињених нација на поправку, од наших амбасадора. Једна од верних муштерија била је и супруга генерала Петра Грачанина. 


Пожелимо чика Пери добро здравље и да му све „ради” као швајцарски сат.

 

Елизабета Јовановић

 

Изворник: Крагујевачке новине

Новија Старијa77